Na snimku koji gledam žuta keruša kopa po zaleđenom tlu ispod ruševina kuće uništene razornim zemljotresom. Ona je uznemirena, poput svake majke. Njeni štenci su ostali pod tim ruševinama. Ona veruje da su još uvek živi. Nada u njoj kopni, ali ne umire, te joj raste snaga da im iskopa prolaz i dopre do njih.

Kao i ostale majke koje svojim ranjenim rukama, zajedno sa iscrpljenim spasiocima, danonoćno već čiste cigle, malter i izlomljene betonske blokove u nadi da će stići do svojih zakopanih najmilijih, ona ne oseća ni glad ni žeđ, već samo želju da spase svoj porod.

Kao i oni, ona želi da oseća da su joj štenci živi. Danima i noćima osećanja joj ne daju mira. Instinkt joj potresa telo i majka sve vreme kopa da bi došla do svojih beba. Od njih je odvaja teško kamenje urušene kuće, ali silovito, gotovo mahnito kopajući krvavim šapama, želi da dođe do njih!

Čovek, zauzet raščišćavanjem okolnih ruševina i spašavanjem preživelih ljudi, možda i sopstvene dece, ko bi to znao, primećuje njenu nevolju i prepoznaje bol majke, te joj prilazi i počinje otklanjati teško kamenje. Osluškuje. Ona ga pažljivo gleda, zatim je ponovo osvaja nemir.

Nešto se čuje, ali on ne može da sluša jer ona nemirno hoda oko njega, kopa na sve strane. Pomiluje je da bi je malo je umirio, pa nastavlja da čisti otpalo kamenje, ponovo osluškuje. Ona čuje bolje od njega. Ne samo psećim sluhom, majčinim instinktom. On se pomera, te ona kreće da  sumanuto da kopa. Nada joj raste i to je skoro izluđuje. Majku. Čovek shvata njenu dramu, ali je nevoljno uklanja jednom rukom, jer ometa otklaljanje palog kamenja. Konačno se put otvara.

Čuje se kevćanje. Čovek gura svoju prljavu ruku u uski tunel i nasumice traži u nadi da  nešto i dohvati. I zaista, vadi štene. Majka je presrećna, on je brzo ponovo pomiluje i odmah joj predaje bebu.

Lice mu je bezizražajno. On ne pokazuje nikakvu radost, samo neku vrstu praznine koja se nakuplja danima što su ga ispunjavali naplivima svemogućih osećanja. Lice mu je skamenjeno u grimasi naboranih obrva i  očnih crnki koje nemirno lete unaolo. Ovih dana dok još uvek spašava živote ispod ruševina, to lice je izgubilo svaki mogući izraz. Njegovo srce, međuim, tim više radi kako treba.

Radi i on brzo rukama. Ponovo umetne ruku, vadi još jedno štene. Predaje ga zahvalnoj majci.

Štenci otvaraju svoja mala usta, gladno udišu vazduh, frkću. Majka su i muškarac zajedno spasili kučiće. Njoj nadolazi ranije skoro presahlo mleko, te ona doji svoj sitni, gladni porod. Bebe žedno sišu životvorni sok iz oživelog majčinog tela. Ona gleda okolo, spokojna. Ispunjena, kao svaka srećna majka.
*
Ovo je istinita priča iz jednog od niza žešćih zemljotresa koji nastavljaju da potresaju svet. U njoj je sva tragedija događaja i sva drama preostalih života nakon masovne smrti desetina hiljada duša prekrivenih ruševinama, progutanih zlokobnom stihijom; i – usred besmisla tragičnog događaja – sav smisao tvrdokornih činjenica dobrobiti, topla senka telića preživelog smisla: da, makar i u malome, usred okeana smrti, nesreće i bola, ima i primera trijumfa najljudskijeg od svih svojstava, materinskog osećanja, strasti i snage i ljudskog saosećanja i dobrote.

A to je veoma važno.

Taj spas smisla, poput svakog spasenog života. Da se ne bi udavili u zlokobnosti nesreća. Da bi se ipak pokazalo da postoje vrednosti koje jesu taj smisao, preživeo čak i vinut nad sumračnim strastima prirode.

I konačno, kada i Bog napušta velika prostranstva na kojima se događaju nesreće ogromnih razmera, on se, možda može pronaći, uvučen u te male hodnike spasenja: nesrećnih ljudi, besporočne dečice, čak i majušnih štenaca.