Šta znači provesti noć u hotelu "Vilina vlas"?

Odgovor na ovo naizgled čudno pitanje otkriva moralni i intelektualni kolaps Švedske akademije, koja je prošlog meseca dodelila Peteru Handkeu Nobelovu nagradu za književnost za 2019 godinu. Handke je pisac rođen u Austriji, koji je tokom svojih ranih godina stvorio neka izuzetna dela fikcije i memoara, ali je od sredine devedesetih godina u seriji tankih knjiga obznanio ekstremni stav o ratu u Bosni koji se svodi na negiranje genocida.

Ova priča je smeštena na obodu Višegrada, u šumi gde se nalazi „Vilina vlas“. Hotel ima spa centar, i obično bi bio mirno mesto za odmor, ako se izuzme jedna činjenica. Tokom 1992. godine, što se onima kojima je ova priča poznata čini kao da je bilo juče, hotel „Vilina vlas“ je bio pretvoren u kamp za silovanje koji su vodili Srbi koji su čistili Višegrad od Bošnjaka i u njega su dovodili devojke i žene da ih zlostavljaju.

„Vilina vlas“ je spomenik agonije. Njeni užasi su detaljno bili opisani u novinskim člancima tokom konflikta devedesetih, a zatim i na suđenjima za ratne zločine gde su žrtve u mučnim svedočenjima opisivale silovanja. Silovanje je bilo redovna stavka u onome što su Srbi radili širom Bosne, i to je dovelo do niza prvih presuda za seksualno nasilje u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju.

Iako je pre rata stanovništvo Višegrada u većini bilo muslimansko, srpski projekat etničkog čišćenja bio je uspešan: muslimani su bili ubijani, mučeni, silovani i proterani sa zemlje na kojoj su vekovima živeli. Ali čišćenje se ne sastoji samo od uklanjanja ljudi – to je početak procesa. U ovom stadijumu nije još gotovo. Sledeći korak je brisanje značajnih objekata: gradske džamije su dignute u vazduh, a ruševine sklonjene. Ne sme biti vidljivih podsećanja na ljude koji su nestali.

Postoji i još jedan korak: brisanje sećanja. Posle rata, Srbi koji su kontrolisali Višegrad ponovo su otvorili „Vilinu vlas“ kao hotel sa spa centrom, kakav je nekad bio. Ohrabrivali su strane posetioce da tu odsednu, i neki i jesu. Ne znam koliko je tih posetilaca znalo šta se tu dešavalo tokom rata ili je čulo ali ne i poverovalo. Mnogi Srbi i njihove pristalice i dalje poriču masovna zverstva koja su počinjena tokom rata. Ali posetioci su dolazili, a 1998. godine, jedan od njih je bio Peter Handke.

Nije bilo prethodno objavljeno da je Handke odseo u „Vilinoj vlasi“. Naišao sam na nepotpune reference na njegovu posetu u jednoj opskurnoj monografiji koju je napisao njegov američki prevodilac, Skot Abot. Handke je često putovao u pratnji prevodilaca i prijatelja, uključujući i Abota. Krajem maja 1998. godine, prema Abotovoj knjizi, Handke i njegova grupa odseli su u „velikom hotelu ušuškanom u šumovitim brdima iznad grada“. Abot nije naveo ime hotela ali ga je opisao kao „dom pun špilja za muškarce koji se oporavljaju od rata.“

Bio sam u Višegradu dvaput, jednom tokom rata i jednom nakon njega. Prilikom svoje druge posete, išao sam do „Viline vlasi“ jer sam tokom rata pisao o jednoj devojci koja je tamo silovana. Njena mlađa sestra je tamo takođe bila silovana i više je niko nije video (verovatno je ubijena kada su Srbi završili s njom). Hteo sam da vidim to mesto. I bio je tu, usred šume, veliki hotel koji se koristio ne samo za ponekog stranog posetioca, već i, kako je Abot naveo u svojoj knjizi, za Srbe koji se oporavljaju od rata.

Višegrad ima malo hotela i nijedan od njih se ne poklapa sa opisom koji je dao Abot. Kada sam stupio u kontakt sa Abotom, rekao je da ne može da se seti imena. Našao sam osobu koja je igrom slučaja odsela u „Vilinoj vlasi“ u isto vreme kada i Abot i Handke, i mada ta osoba nije mogla da se seti imena hotela, ja sam poslao slike tri hotela i ta osoba je identifikovala „Vilinu vlas“ kao najpribližniji hotel onom u kom su oni odseli. (Handke nije odgovorio na imejlove koji su poslati njegovim predstavnicima.)

U vreme svoje posete 1998. godine, Handke je bio slavni pisac kojeg su Srbi voleli. Godine 1996. objavio je dve knjige u kojima podržava diskreditovan srpski ultranacionalistički pogled da su užasi koje su počinili njihovi borci preuveličani u medijima. U knjizi „Letnji dodatak zimskom putovanju“ Handke je izrazio skepticizam i prezir prema izveštavanjima kako Srbi idu u divljački pohod na višegradske muslimane. Handke je posetio Višegrad 1996, a kada se vratio sa svojim saputnicima 1998, bio je heroj za tamošnje Srbe. Abotova knjiga čak i potanko priča o tome kako je gradonačelnik, Aleksandar Savić, bio njihov stalni domaćin (Savić je bio među srpskim vođama grada iz perioda rata, i iako nije bio optužen za ratne zločine, zabranjeno mu je da obavlja javnu dužnost 2004. pošto su međunarodni posmatrači utvrdili da opstruira pronalaženje ratnih zločinaca).

Približavamo se tome da razumemo šta to znači odsesti u hotelu „Vilina vlas“.

Teško je zamisliti da Handke, kada je odseo u „Vilinoj vlasi“, nije bio svestan tamošnjih dešavanja o kojima se naširoko pisalo. Ranije je već posetio Višegrad i detaljno pisao o čišćenju grada (u koje je sumnjao). Pasus u „Letnjem dodatku“ se čak podsmeva istraživačkom članku koji je o Višegradu napisao reporter Njujork tajmsa Kris Hedžiz. Handke mora da je detaljno pročitao tu priču jer je ismevao Hedžiza zbog navođenja da je gradski ratni komandant šetao bosonog. U tom čitanju, Handke bi naišao i na izjavu svedoka o ratnom komandantu Milanu Lukiću: „Rekao je da su gospodin Lukić i njegovi pratioci silovali devojčice zarobljene u ’Vilinoj vlasi’ na obodu Višegrada. I rekao je da je Jasna Ahmedspahić, mlada devojka, skočila u smrt sa prozora hotela nakon što je bila silovana četiri dana.“

Čini se malo verovatno da bi Handke, nakon čitanja Hedžizove priče i pisanja o njoj, zaboravio na zaštrašujuće pominjanje „Viline vlasi“. Ako to ipak jeste bio slučaj, teško da je moguće da su svi njegovi saputnici bili potpuno neinformisani o tome. Prema Abotovoj knjizi, među tim pratiocima je bio i Tomas Dajhman, nemački novinar koji se smatra jednim od glavnih među onima koji poriču genocid u Bosni. Godinu dana pre puta, Dajhman je napisao jedan diskreditovani članak u kojem je pokušao da ubedi da su prve slike koncentracionih logora Vojske Republike Srpske bile lažne. Iako su Dajhmanovi stavovi o tome šta se dogodilo u Bosni užasni, on mora da je bio svestan izveštavanja o ratu, i teško je zamisliti da nije znao šta se pisalo o „Vilinoj vlasi“. (Dajhman nije odgovorio na zahtev za komentar.)

Odgovor na pitanje o odsedanju u „Vilinoj vlasi“ je sada pred nama.

Ono što je postalo poznato kao etničko čišćenje nije ni jednostavan ni brz čin. Da bi uspelo, mora da bude neprekidno i trajno. Sećanje na ono što se desilo mora se zauvek poricati i potiskivati, da se ne bi vratilo da naruši lažnu istoriju koju pokušavate da uspostavite. Ako odsednete u „Vilinoj vlasi“ ne znajući šta se tamo desilo, onda ste nesvesni učesnik u procesu brisanja sećanja, i vraćanja života u normalu na mestima koja nisu normalna i nikada ne treba da budu normalna. Ako tamo odsednete znajući šta se dogodilo, onda ste aktivni saučesnik u moralnom zločinu negiranja genocida.

Mislim da je nemoguće da završim ovu priču bez pomena nečeg što je do sada već očigledno: besa koji osećam što, više od 25 godina nakon rata, moramo ponovo da raspravljamo i dokazujemo ove već dokazane zločine. Na užasna pitanja o svireposti i krivici u Bosni je odavno odgovoreno na suđenjima i drugim istragama; postoji gomila dokaza. Međutim, zahvaljujući Švedskoj akademiji, ova davno odgovorena pitanja su se ponovo otvorila, zato što je delo negatora genocida dobilo autentičnost Nobelove nagrade. Svedoci ubistava i preživele žrtve mučenja primili su još jedan udarac od takozvanog civilizovanog sveta koji je, tokom toliko godina, jedva mrdnuo prstom da im pomogne tokom rata. Moramo opet podneti svoj slučaj.

Ovaj takozvani civilizovani svet je voljan da one koji nisu u njegovom začaranom krugu pusti da pate u agoniji kojoj nema kraja. Njih nije briga, i nema naznake da će ih ikada biti briga. Napravivši ovu užasnu grešku Švedska akademija pokazuje da nema nameru da zakopa laži koje su neverovatno vratili u život. Mogu i dalje da opozovu Nobelovu nagradu koju su dodelili Handkeu, ali izgleda malo verovatno da će to uraditi, jer ne prepoznaju istinu i patnju drugih.

* Tekst sa portala The Intercept prevela Tijana Veljković