Iako ne postoji način da to statistički dokažem, verujem da reč „mural“ nikada otkad je prvi put upotrebljena na južnoslovenskim jezicima nije češće izgovarana nego u proteklih nekoliko dana, što je, mora se priznati, svojevrsna egzotika za podneblje u kome se za taj „sport“ u regularnim okolnostima ne daje pišljivog boba.

Ipak, iako obeležava solidan komad mog života, nije mi do sada od zvuka te reči bilo muka. Rekoh – do sada.

Mural u Njegoševoj ulici, tema široke javnosti postao je pre nekoliko dana, 9. novembra, kada su aktivistkinje Jelena Jaćimović i Aida Ćorović na zid na kome je namolovan portret osuđenog ratnog zločinca bacile nekoliko jaja. Grupa mladih muškaraca, ne legitimišući se pri tom ni na koji način, uprkos zahtevima novinarke i akterki događaja, na očigled prisutne uniformisane policije, Jeleni Jaćimović zavrnula je ruku i fizički nasrnula na Aidu Ćorović. Količina primenjene sile prkosi svakoj varijaciji na temu razuma.

Usledio je skup podrške aktivistkinjama praćen besmisleno obimnim pristustvom policijskih kordona, rikanjem male grupe desničara na okupljene građane, rikanjem male grupe desničara na zid po završetku skupa podrške aktivistkinjama, novim polivanjem zida bojom narednog dana, čišćenjem murala na koje policija nije reagovala, novim skupom desničara, te „diskretnim“ stražarenjem na ćošku preko puta – do ovog trenutka. Ko stražari – policajci u civilu ili desno-navijači na zadatku - razlika nije vidljiva golim okom.

'Magični' premaz

Zbog čega je taj zid važan, i zbog čega je baš taj mural „na dezen“ ratnog zločinca, od mnogih, mesto ovog clasha? I pre Jeleninog i Aidinog čina, murali koji veličaju ratne zločince i grafiti mržnje nastajali su, postoje i uništavani su (nekada sasvim uspešno, a nekada kao kontinuirana igra iznurivanja brisani pa popravljanja i tako u krug ). Ipak, nikada ranije jedan od njih nije „trajao“ u samom centru grada, na tako očiglednom, reprezentativnom i prometnom mestu.

Kako je do toga došlo? Baš kao i mnogi slični, i ovaj je ubrzo po nastanku značajno oštećen, ali ono što je novo u odnosu na sve prethodne, jeste da su se sve njegove popravke (jer je i noćnih akcija uništavanja bilo čitav niz) dešavale nonšalantno i u toku dana. To nam jasno govori o osećaju nedodirljivosti onih koji su ga tu smestili. I svi događaji koji su usledili, govore u prilog tome da je njihov osećaj nedodirljivosti osnovan i institucionalno podržan.

Posle prvog uništavanja, desio se, što je uobičajeno, prvi retuš, odnosno, oslikavanje oštećenih delova iznova – što zahteva vreme i vrlo je frustrirajuća aktivnost. Ali posle slikanja „nanovo“, zid je zaštićen „magičnim“ premazom koji je omogućio da se posle svake naredne akcije slika uz malo trljkanja krpom – vrati u prethodno stanje. Ništa od elemenata ove priče nema magijski karakter, pa tako ni tehnolologija zaštite ovo slike. Hidrofobna, nagađam sa određenom dozom sigurnosti, epoksidna zaštita koja je našla svoju neobičnu primenu na zidu funkcioniše tako što buduće slojeve boje nema šta da upije pa se ona po sušenju, kao prljav komad kupatilskog nameštaja recimo, može oribati. Zato je bilo moguće razređivačem skidati i dekoracije sprejevima – jer se epoksi premazi ne ukidaju razređivačem već sredstvima na bazi acetona.

Pitanje dozvole

Za nastanak ovakvog murala nije mogla biti izdata dozvola niti ima govora o saglasnosti stanara zgrade. Ovaj mural je primer indirektnog govora mržnje, opisanog u Zakonu o zabrani diskriminacije. Ovaj mural nije nastao za „treptaj oka“ i teško je poverovati da autori nisu viđeni u procesu ili priupitani od strane nadležnih šta to rade. U okolnostima u kojima „batice“ u više navrata neometano u sred dana čiste, utežu i rezinom premazuju zid ne bi li olakšali buduća čišćenja, naivno je i nefer očekivati da se sa njima obračunavaju stanari zgrade koji su na osnovu odluke o komunalnom redu za stanje svoje fasade odgovorni (a na koju je bilo vrlo malicioznih javnih osvrta u ovom kontekstu) - to je bio posao za institucije koje se bave i komunalnim redom i redom i mirom uopšte. Sama činjenica da nikada nisu sprečeni u tome, jasan je signal da je od institucija to prepoznato kao poželjno ponašanje.

Posebno očiglednim mi se čini besmisao komentara u duhu „koga briga za zid, kad je i sve drugo u k*cu“, pa ću za potrebe dekonstrukcije tog stava posegnuti za krajnjom banalizacijom. Nije zid u ovom slučaju zid – zid je u ovom slučaju lakmus papir dokle se može ići sa rehabilitacijom zločinaca i retorikom devedesetih pa odatle i poslovati u tom duhu, poligon za demonstraciju policijske sile, zid je još jedan primer etabliranja desno-navijačkih grupa u nedododirljivu uličnu silu, u paralenu instituciju pod patronatom državnih institucija. Nije ova jebena priča vredna pričanja jer je mural o kome je reč nečije romantično umetničarenje, nego jer služi da ti jasno stavi do znanja da je politika ove države=Ratko Mladić i da će onima koji sa tim imaju probem zavrtati ruke pred kamerama. Jer, ispostaviće se – za jaje na zid te spektakulatno hapse, a za friziranje naslikanog osuđenog ratnog zločinca – tajac.

Valja primetiti da su se kao i manje-više svakom zgodom koja izaziva uzbuđenje javnosti, a na teme koje ostavljaju prostor za eksplicitno lično određivanje kao pro ili kao contra – pojavila „škola mišljenja“ , uglavnom zastupljena na društvenim mrežama, koja bespreko mašeći poentu umesto čitavog niza logičnih pitanja koja nas se jako tiču, a koja nameće nasilno pozorište apsurda čijoj smo predstavi prisustvovali, insistira na pitanju „zašto su mural uništile BAŠ sada“ .

Ne radi se, dakle, o tome da je aktivistkinje i aktiviste „bolelo uvo“ za Mladiće i Karadžiće po zidovima dok su se pojavljivali po Borčama i „dalekim“ blokovima (itekako su se i njima bavili) dok se nisu pojavili na Vračaru. Radi se o tome da je sada odsustvo reakcije nadležnih postalo toliko očigledno, toliko ogoljeno,da više ne govorimo o pukom odsustvu reakcije na problem nego svesrdnoj podršci institucija činiocima problema.

Radi se i o tome da je ova nasilna i teatralna demonstracija sile i mnogobrojnosti policije usledila nakon što nije izdata dozvola za održavanje mirnog skupa čiji je cilj bilo uklanjanje murala posvećenog osuđenom ratnom zločincu pod izgovorom straha od mogućih fizičkih obračuna antiratnih aktivista i desničara. Istih onih desničara koje ista ta institucija odbija da konstatuje, legitimiše i prekine dok lickaju Mladića čitavog ovog leta.

Radi se i o tome da su nam institucije najzad eksplicitno stavile do znanja da se zalažu za Mladića u centru grada i da će ga kordonima braniti. Zato taj zid. Za one koje muči pitanje „a zašto baš sada“ – e, vi se jebite.