“Piši o ženama u Iranu, molim te”, sačekala me jedno jutro privatna poruka na Instagramu od devojke iz grada u centralnom delu te zemlje. 

Iznenadila sam se.

Već su počele da kruže informacije da se internet u Iranu gasi zbog masovnih protesta širom zemlje koje je pokrenula smrt Mahse Amini, prethodno pritvorene navodno zbog kršenja pravila oblačenja koje je u Iranu na snazi od 1981. godine, nakon Islamske revolucije. Iranke na retkim videima skidaju hidžabe na ulicama, na fakultetima i skandiraju. U znak podrške na ulice izlaze i Iranci. Nekoliko ljudi je ubijeno u protestima. Tačan broj se ne zna.

Sadržaj poruke, s druge strane nije bio iznenađenje jer je njeno prvo pitanje, kad smo se srele na mom solo putovanju tom veličanstvenom zemljom pre nekoliko godina, bilo: “Šta misliš o hidžabu?”

M. sam upoznala na jugu Irana. Jedno veče, u stanu u kojem sam bila na kaučsurfingu, neko je  pozvonio na vrata. Pogledala sam na špijunku i videla grupu ljudi sa decom. Moj domaćin mi je najavio da će mu doći prijatelj da prespava, ali ovo je bila grupa. Bilo je kasno, oko 11 sati i pomislila sam da je greška. Pozvonili su opet.

Otvorila sam vrata.

Porodica od 13 članova je stajala ispred mene – deda, baka, tri kćerke sa muževima i sitnom decom, uključujući dve bebe.

Deda, kao glava porodice, sed, sa negovanim brkovima, predstavio se na engleskom jeziku, predstavio članove te velike gomilice, pružio mi ruku i pitao odakle sam. Na pomen Beograda, samo je uzviknuo – Jugoslavija. “Ja sam profesor istorije. Žao mi je zbog svega što se dogodilo. Bila je to divna zemlja.” Putujući po zemljama Bliskog istoka i Latinske Amerike, shvatila sam da ta reč povremeno ruši barijere. U ovom slučaju, kako to u Iranu obično biva, jer u toj zemlji nikada nisi turista, nego gost – postala sam na nekoliko sati deo gomilice. Oni su odlučili da ima da spavam na jedinom velikom krevetu, oni će na podu i na kauču. Muževi će da mi spreme sendvič, da imam za puta i ustaće ujutru da mi spreme čaj i da me odvezu. Na kraju smo se dogovorili da neću da spavam jer odlazim rano i da me vozi već naručeni taksi. Oko sendviča nije bilo diskusije.  

Sve tri kćerke su završile tehničke fakultete. U vreme kad su se raspakovale sedeli smo svi oko stola, pola na podu, pola na kauču i pokušavale da razgovaramo. Ja ne znam farsi, a M. je najbolja od sestara u engleskom jeziku pa smo nas dve najviše čavrljale.

Pitanje o hidžabu me zateklo i nisam bila sigurna kako da reagujem. Već u avionu, dok smo sletale na teheranski aerodrom, žene su pokrivale glave. Obavezna sam da nosim hidžab od trenutka kad sam sletela na iransko tlo i za nekoga ko zna da će ubrzo da ga skine, bio je podnošljiv.  

Ukoliko bi mi spao na ulici, uglavnom bi mi žene u prolazu pokazivale rukama da treba da ga vratim. U početku nisam shvatala zašto mi gestikuliraju, ali nakon što me policija jednom zaustavila, naučila sam. Bila sam fascinirana kako ga žene drže na pola glave, jer je meni stalno spadao.

“U tome i jeste fora”, rekla mi je kroz osmeh jedna devojka u Teheranu, na početku mog putovanja, dok smo sedele u baru na krovu gde se sa zvučnika orila “Aleluja” od Leonarda Koena.

No, za iranske žene, iz dosadašnjih razgovora, shvatila sam da je uglavnom okov. Neke ga, naravno nose s ponosom. M. je, saznaću ubrzo, pripadala prvoj opciji. I ona i njene sestre.  

“Ovako nam uzimaju slobodu. Hidžab je fizički dokaz porobljavanja iranske žene”, rekla mi je dok sam se ja dovijala da diplomatski odgovorim.

Isto mišljenje su imali i njihovi muževi, bili su protiv nametanja hidžaba i smatrali su da žena mora sama da izabere, svesni da bi jedan deo iranskog društva, da ima priliku da bira, izabrao da se pokrije. Nije problem hidžab, problem je nemogućnost izbora.

M. je gorljivo objašnjavala koliko joj je teško da ga nosi. Mrzila ga je. Mrzila je svaki izlazak iz kuće, svako javno pojavljivanje koje je od nje tražilo pokornost. Sa maramom se podrazumevalo mnogo toga, od činjenice da ne možeš da plešeš do, bar zvanično, nemogućnosti da samostalno putuješ.

Nezvanično dobar deo ovih pravila, bar u urbanim sredinama nije poštovan. Čak i to što su devojke fizički morale da se pokriju nije nužno značilo da su religiozne. U metrou ili na ulici Iranke su suptilno stavljale maramu iza ušiju i tako centimetar po centimetar osvajale slobodu.

“Znaš da je devojka religiozna kad vidiš da nije našminkana. Postoje devojke koje poštuju nametnute zakone, ali i devojke koje to rade zbog porodice. Kada vidiš da je devojka našminkana, sigurno nije religiozna”, pojasnila mi je R. u Teheranu, dok smo pričale o njenim životnim planovima i kako jedva čeka da ode. Momak je čeka u Francuskoj. 

R. se bavi muzikom. Obožava da pleše, ali to ne sme u javnosti. Čak ni kod kuće, ukoliko su tu gosti. Ima strica koji je jako tradicionalan i kad god ih posećuje, ona sa sestrom voli da ga iznervira.

“Dođemo ispred njega i plešemo”, smeje se dok navlači maramu na crnu kovrdžavu kraću kosu.   

Ceo paralelan život se odvija ispod tih pokrivača. Sve potrebno za žurke u Iranu može se pronaći bez ikakvih teškoća. Ako ste srećni, možda budete probali i iransko vino. No, taj osećaj da možeš je zapravo lažan, jer u svakom trenutku policija može da se pojavi na vratima. Pitanje je samo kada. Do tada, paralelan život teče.

U njemu je moguće sresti par koji stopira kroz zemlju i živi na način koji je za nas podrazumevajući, bar dok su na putu, daleko od porodica i pravila. Zajedno smo napravili turu po jugu Irana. H. je elektroinženjer, u slobodno vreme planinari i radi male umetnine od drveta. Putovanje je iskoristio da napravi fotografije sa porukom “Iran, country of kindness”, ispisanom na izrezbarenom okruglom parčetu drveta. Z. je slikarka, prkosna, željna slobode i kršenja pravila i za sada joj to dobro ide. Ceo put je glavu pokrivala samo kad proceni da mora i to tako što bi stavila legionarsku kapu, odnosno kačket sa zaštitom na glavu. Divne crne krupne lokne su i dalje bile potpuno vidljive, ali nju nije bilo briga. Jug zemlje je liberalniji i tamo je čak moguće videti na zidovima crteže ženskih silueta sa vezanim ili puštenim kosama, koje reklamiraju frizerske i kozmetičke salone. S druge strane, na reklamnim pamfletima za jedan butik u centru otoka glava žene je zamućena, da se ne vidi da nije pokrivena.

“Videla sam u tržnom centru kupaće kostime. Međutim, na plažama žene ulaze u more potpuno obučene. Ko to koristi?”, pitala sam L. dok smo sedele ispred jednog od restorana na Queshmu. Vlasnica je Nemica, muž Iranac, a po odokativnoj proceni ja sam Ruskinja.

Nasmejala mi se. “Pa svi. Prođi samo malo iza stene i videćeš da se ljudi kupaju u kostimima. Nije u Iranu baš tako kako se okolo govori”. Onda smo se obe nasmejale. L. je svojim izgledom bila upravo ono o čemu mi je R. govorila. U potpunosti pokrivena po pravilima, bez šminke. Duhovita, željna znanja, pametna. Ceo razgovor smo vodile preko aplikacije koja je prevodila njen glas na engleski i moj na persijski. Prvi put sam tako nešto videla.

Pojasnila mi je i da mogu da nosim malo kraće nogavice i rukave, dakle, da otkrijem zglobove, no mnogo muškaraca mi je tim povodom dobacivalo. Bilo je vreme Nevruza, persijske Nove godine, odnosno početka proleća i jug Irana je bio prekriven ljudima. Šatori su bili svuda, prekrili su trotoare i parkinge, kampovalo je i staro i mlado, poziralo se iza ili pored cveća….

Na ulicama su se mogle videti žene koje nose maske na licu. Stvar tradicije, a ne pravila, ali jedan deo žena ih nosi. Street art u tom delu Irana je mahom posvećen njima. Na ulazu u Dolinu zvezda, u malom šopu gde se prodaju maske, lokalne žene prodaju i ručno naslikane magnete i crteže sa sličnim motivima. Na jednom je žena koja češlja kosu. Slobodno. Nakon iskustva prethodnih dve nedelje stajala sam zadivljena pred tim crtežom. Sloboda je višeznačan pojam, ovisan o kontekstima.

Nedelju dana ranije, dok sam šetala starim Jazdom, pored mene je prošla u plavo ofarbana žena, kose vezane u punđu. Hidžab, ili makar ono što je ona smatrala nuždom, bilo je zakačeno na gornji deo punđe. Hodala je pravo, uzdignute glave, bez osvrtanja. Kad je prošla pored mene, jedna Iranka se okrenula, najpre coknula, a onda se proderala za njom. Ne znam šta je rekla, bila je iznervirana, ali žena sa plavom kosom se nije okrenula.  

Samo desetak dana ranije tražila sam frizerski salon u Teheranu. Ne čitam persijsko pismo, dakle, veze nemam ni gde treba da idem ni šta radim. Dobri ljudi su mi objasnili gde je jedan jako popularan ženski frizerski salon i uputili me u pravcu koji sam ubrzo izgubila. No, nakon puta od 15 minuta koji je trajao preko sat vremena, našla sam se pred vratima zgrade. Iznad je nešto pisalo. Nikakvih oznaka nije bilo da tu uopšte može da bude bilo kakav salon za ulepšavanje. Samo slova, skromna. Svuda okolo je masa muških berbernica i, kako mi je pojasnila žena iz hostela, iznad njih, obično na prvom spratu, nalaze se ženski saloni, potpuno skriveni od pogleda neznanaca. Dakle, zamračeni.

Još uvek sam ispred ulaza. Ne znam gde da zvonim. Ljubazna slučajna prolaznica mi pojasni da sam na pravom mestu i pozvoni umesto mene, pita gde da idem kad uđem u zgradu i sve mi lepo nacrta.

Ušla sam u zgradu, nakon 10 metara skrenula desno i pozvonila. Otvorila mi je žena sa predivnom dugom kosom. U tom ogromnom salonu, svom u boji ciklame i zlatu, pod jakim neonkama rade Jermenke. Skoro sve je zauzeto, Iranke se sređuju za razne prigode ili naprosto za sebe. Tu sam shvatila da se ispod hidžaba nose duge, negovane, prelepe kose. Ispod mog je već bilo gnezdo od stalnog podizanja marame. Sporazumela sam se sa frizerkom kako treba da izgledam i dobila to što sam tražila. Na kraju sam zamolila da napravim fotografiju salona. Može, naravno, rekle su i sve nestale pod pultovima.

Iranke ni na fotografijama ne smeju da se pojave bez hidžaba. Zato ih uz ovaj tekst nema.

“Piši o iranskim ženama, molim te”.

Hoću, obećavam.