Nakon početka većih sukoba u istočnoj Ukrajini, uz pokušaj vladinih snaga da preuzmu kontrolu nad Slavjanskom, i nakon što su se proširili i na Odesu na jugoistoku Ukrajine, raste osećaj da je veći sukob, onaj koji bi uključio Rusiju i Zapad, neizbežan. Takva percepcija je velika greška. Nema ništa neizbežno u budućem pravcu kojim će se konflikt razvijati. Apsolutno je ključno za zapadne vlade da se fokusiraju na to kako da izbegnu rat, sačuvaju demokratiju i Ukrajinu ujedinjenu.

Ono što ne mogu da urade jeste da pomognu Vladi Ukrajine da pobedi vojnom silom na istoku. Pobunjenici koji su zauzeli gradove Donbasa (Donjecki basen), regije poznate po industriji i rudnicima, su očigledno dobro organizovani, imaju podršku lokalnog stanovništva i implicitno su podržani sa 45.000 pripadnika ruskih snaga koje se nalaze na ukrajinskoj granici. Bilo bi potrebno mnogo meseci, zapravo pre mnogo godina da ukrajinske snage steknu takvu moć kako bi vratili Donbas bez krvoprolića ili da pobede rusku invaziju na istoku i jugu zemlje. Pokušaji da se osnaže ukrajinske nacionalističke snage trebalo bi da budu snažno obeshrabreni od Zapada. Intervencije takvih snaga bi mogle dovesti do rizika da se ponovi ono što se desilo u Odesi 2. maja, kada su desetine građana ubijeni u uličnim borbama. Takvi potezi bi rusku invaziju učinili izvesnom.

Zapad se sam neće boriti za Ukrajinu. Ni pompezno držanje evropskih i američkih zvaničnika ne može da sakrije ovu činjenicu. U ovim okolnostima, dati privremenoj vladi u Kijevu koja nije došla na vlast izborima, ideju da ćemo ih podržati vojno je neodgovorno, nemoralno i sramno. Zar ništa nismo naučili iz iskustva sa Gruzijom 2008. godine? U suštini, zar ništa nismo naučili na igralištu u šestoj godini?

Ako ukrajinske snage nastave napade na pobunjeničke utvrde na istoku Ukrajine, mogu se dogoditi samo tri stvari odvojeno ili u epizodama: biće poražene uz pomoć ruskog oružja – onog koji je korišten da se obore dva ukrajinska helikoptera u Slavjansku u petak; preuzeće jedan ili dva grada nakon čega će Rusija pojačati snage u drugim gradovima, čineći tako njihovo preuzimanje još težim; i ako Ukrajina krene da koristi teško naoružanje kako bi razbila pobunjeničke snage, Rusija će krenuti u invaziju. Jedino pitanje tada će biti gde će se zaustaviti ruska vojska: hoće li Moskva biti zadovoljna zauzimanjem Donbasa, kao što je ranije zauzela Južnu Osetiju i Abhaziju kao kvazi nezavisne državice formalno još uvek delove Gruzije, ili će krenuti da zauzme pola Ukrajine.

Ono što je zaista čudno i strašno u nadolazećoj katastrofi jeste da glavni igrači već znaju i slažu se oko toga šta je jedino rešenje, iako se razilaze oko tajminga i detalja: federalna Ukrajina sa izabranim regionalnim vladama i snažna zaštita regionalnih interesa. Ovo predlaže zvanična Moskva, ne daljnji razlaz; i to je ono što je predsednik Oleksander Turčinov javno nagovestio za Donbas. Iako su pobunjenici u Donjecku i drugim istočnim gradovima proglasili Narodnu republiku Donjeck i planiraju referendum 11. maja, mnogi građani na istoku su za federalizaciju a ne nezavisnost ili rusku aneksiju. Kao što su naglasili u Njujork Tajmsu, čak i neke vođe pobunjenika se nadaju da će Ukrajina ostati ujedinjena.

Veoma je važno da se upamti da je regionalnu autonomiju – praćenu pretnjom nezavisnosti – proglasila još u februaru vlada zapadne regije Lviva, koju kontrolišu nacionalisti, i to u vreme kada se činilo da će zbačeni predsednik Janukovič ostati na vlasti i odvesti Ukrajinu u evroazijsku uniju. Lviv je ovo mogao da traži kao osiguranje identiteta i interesa kada je nacionalna vlada krenula u pravcu koji mu se nije svideo, zbog čega je veoma teško pojasniti kako Donjeck nema isto pravo. Niti postoji moralna osnova na kojoj Zapad ne bi podržao federalizaciju. SAD, Nemačka, Kanada i desetine drugih zapadnih demokratija su federalne države. Naravno, svi znamo da su temeljni moralni principi zapadne spoljne politike bazirani na principu  da su neki jednakiji, ali protiviti se federalnom rešenju Ukrajine na takvim osnovama je smešno.

Zaista, ustavno rešenje krize podržale su sve strane – uključujući Rusiju, SAD i Ukrajinu – u Ženevskoj deklaraciji 17. aprila, kojom se pozivaju Ukrajinci iz svih delova države da polože oružje i uzmu učešće u dijalogu koji bi prepoznao interese regija. Problem sa Ženevom je što nije naveo nacrt ustavnog rešenja – koji je trebalo da bude dogovoren unapred pre nego što narodna vojska na istoku Ukrajine položi oružje. Postoji, naravno, i duboko neslaganje o procesu kojim bi trebalo da se uvedu ustavne promene i šta bi trebalo da obuhvati regionalna autonomija.

Predsednik Turčinov je sugerisao da referendum o akoji su zakazani za 25. maj; međutim, nakon poslednjeg razvoja događaja u Odesi i istočnoj Ukrajini, treba se sa sigurnošću priznati da ti izbori ne mogu da s eodrže po rasporedu, ili bar dok se ne obezbedi mir. Niti treba, s obzrom na presedan  Lviva i trenutnih protesta drugde u UKrajini, samo Donbas trebalo da dobije specijalan status. Čak ni presedan u Lvivu i trenutni portesti u Ukrajini ne mogu da idu u prilog posebnom status Donbas oblasti. Mnogo je bolje imati jednaku federaciju širom Ukrajine. (Što se tiče Krima, moraćemo se držati formalnih izjava da je Krim još uvek legalni deo Ukrajine, dok je u praksi deo odvojenih procesa i razgovora – poput severnog Kipra u prošlosti. Nažalost, ako mirovni proces uslovimo odustajanjem Rusije od Krima, neće ga ni biti.)

Realnost, i dugogodišnje iskustvo koje nude ovakvi konflikti, pokazuju da dogovor o novom federalnom ustavu za državu u celini mora biti postignut prvi, i onda ratifikovan na nacionalnom referendum. Pobunjeničke milicije u istočnoj Ukrajini i kamp sa demonstrantima na majdanu u Kijevu moraju da se slože da ne upotrebljavaju silu i da ne ometaju ovakvo rešenje – jer evidentno niti regionalne ni nacionalna demokratija nije moguća ako vlada dobija mandate od mase. Izbori za predsednika, parlament, regionalne skupštine i regionalne vlade mogu se raspisati istovremeno nakon toga krajem godine. U idealnoj situaciji, neka vrsta posmatrača bi trebalo da bude postavljena od UN kako bi osigurala provođenje dogovora na svim stranama.

Od tragičnih ubistava u Odesi, nije više moguće poreći da je ukrajinska kriza eskalirala u ozbiljnu pretnju od ekstremističkih nacionalističkih grupa jednako kao i od proruskih – a neki od ekstremnih nacionalista sede u autuelnoj vladi u Kijevu. S druge strane, Rusija nesumnjivo naoružava lokalne saveznike u istočnoj Ukrajini, koji su pojačani maskiranim ruskim oficirima. Međutim, mase civila koje su blokirale put ukrajinskim trupama u Donbasu pokazuju da pobunjenici takođe uživaju solidnu podršku lokalnog stanvništva.

Sve ovo otkriva ono što je bilo potpuno očigledno od nezavisnoti Ukrajine 1991. Goidne i duboko je ukorenjeno u njenoj istoriji: Ukrajina je sazdana od različitih identiteta i ne može biti vođena samo jednim od njih niti povučena u jednom geopolitičkom pravcu bez rizika da se raspadne. Ogromne demonstracije u Kijevu ove zime pokazale su da Janukovičeva i  nada Moskve da odvuku Ukrajinu u evroazijsku uniju nije moguća jer su milioni Ukrajinaca doslovno spremni da daju živote da se to ne desi.

Danas, događaji u Odesi i na istoku pokazuju jasno da ukrajinska država koja sebe definiše kao pro zapadnu i antirusku definitivno ne dolazi u obzir, jer ogroman broj UKrajinaca to takođe neće tolerisati. U ovim uslovima, nije dobro da se jedna strana nada apsolutnoj pobedi. Kada je Rusija to probala sa Janukovičem, dogodio se fijasko koji je, između ostalog, uništio ruski uticaj nad celom Ukrajinom. Zapad sada rizikuje još veći promašaj u suprotnom pravcu.

Kritičari federalizacije kažu da će ona dozvoliti Rusiji da blokira buduće poteze Ukrajine ka NATO i EU. Ono što je sigurno jeste da Moskva i njeni saveznici to već rade. Cilj Zapada treba da bude da suprotstavljene snage skloni sa ulica i podrži u legitimnom demokratskom procesu koji podržava većina Ukrajinaca, što bi omogućilo ekonomske i političke reforme po demokratskim standardima. Vremena je malo. Videli smo iznova i iznova, na Balkanu, Kavkazu i drugim mestima tokom devedesetih, da jednom kada sukob počne, ranije moguća rešenja postaju nemoguća. To bi bila tragedija. Nema potrebe da Ukrajina postane druga Jugoslavija ili Gruzija.

Suprotno onome što se govori u većini zapadnih medija, većina ruskih saveznika na istoku nisu separatisti. Zapravo, ono čega se plaši većina u Donbasu jeste da će vlada u Kijevu – koja nije došla na vlast izborima ili je izabrana od manjine i pod uticajem je ekstremnih nacionalista demonstranata – odlučiti o njihovoj budućnosti jednostarno. Zbog toga s eoni duboko opiru vlastima u Kijevu, ali mnogi od njih još uvek žele da budu deo Ukrajine u kojoj će imati veću autonomiju i priznate regionalne interese i prava, pre nego potpunu nezavisnost. Do sada je svako istraživanje javnog mnenja ili anketa pokazalo uptravo ovakve rezultate.

Međutim, kada jednom nekoliko stotina ljudi bude ubijeno ova razumna pozicija će biti brzo uništena.  Kako bi s evlast vratil au ruke razumne većine, neophodno je da međunarodna zajednica ponudi skicu ustavnog rešenja koje bi većina Ukrajinaca mogla da prihvati. Beznadeno je očekivati da suprotstavljene strane same mogu doći do kompromisa bez pomoći spolja. Pitanje je onda da li Rusija, SAD i EU i razne partije u Ukrajini uključujući i vladu mogu postići dogovor na marginama federalnog ustava, koji bi onda generalni sekretar UN mogao podržati. Ovo će biti izuzetno težak zadatak u danima i nedeljama pred nama. Međutim, alternativa bi mogla biti katastrofalna.

* Prevela Žarka Radoja