ARTivizam
Povodom stogodišnjice rođenja velikog pisca
Branko Ćopić: Što je sredina primitivnija, teže prihvata humor
15/01/2015 | 10:58
Stotu godišnjicu njegovog rođenja dočekujemo onako kako se od nas i moglo očekivati - sa ponosnim ruševinama na mestu Brankove rodne kuće u Hašanima. Ništa iznenađujuće za naše prilike, naravno. Trebalo bi nam četvrt veka da utvrdimo pod čijom je ingerencijom kuća, zatim decenijica i po da pripremimo radove za obnovu i, najzad, dobra dva desetleća da sve to i privedemo kraju. Nije to crkva, džamija ili tržni centar, da nikne za jedno zimsko popodne

Naslage vremena što se iza čoveka slažu poput izmaglice, u početku bezazlene, a kasnije sve gušće i neprozirnije, postepeno nas  odvajaju  od mogućnosti da tačno odredimo godinu ili (ne daj bože) datum nekog važnog životnog iskustva ili prekretničkog trenutka. Sa dozom rezerve, baš iz tih razloga, autor ovih redova označiće kraj osamdesetih i početak devedesetih godina prošlog stoleća kao hronološku odrednicu u vezi sa događajem koji je umnogome pomerio horizonte njegovih čitalačkih očekivanja. Igrom slučaja (ako slučajnosti postoje) u ruke mi je tada dospeo neugledan primerak debele , požutele knjige, sa tvrdim koricama koje jedva da su držale sadržaj na okupu. “Branko Ćopić: ‘Prolom’”, pisalo je na koricama. Odlično, pomislio sam, ima da se nauživam u narednih nekoliko dana, jer sam već tada, sa manje od osamnaest godina, bio ubeđen da Branko nije mogao napisati dosadnu ili lošu knjigu. To ubeđenje imalo je, svakako,  veoma čvrsta utemeljenja.

Kao i hiljade mojih vršnjaka (ovo je jedan od malobrojnih slučajeva kada sam siguran da smem govoriti u ime drugih), na stvaralaštvo Branka Ćopića reagovao sam uvek na isti način - osmehom, preplavljenošću toplinom i ubeđenjem da su njegove rečenice literarni pandan hemijskoj esenciji bezbrižnog i srećnog detinjstva. Koliko god se trudio (ovo već govorim isključivo u svoje ime) ne mogu se setiti pisca čije ime i delo ostavljaju tako snažan i umirujući utisak. Ostati na jednom čitanju romana “Orlovi rano lete” bilo je a) nezamislivo  i b) nemoguće. Jovanče, Stric, Lunja, poljar Lijan i učitelj Paprika deo su onomastičkog inventara koji traje koliko i čovekove moždane aktivnosti. Iškekivanje i strast koji su prethodili čitanju “nastavaka” nezaboravnog Ćopićevog romana teško je ili neizvodljivo približiti rečima - ko je pročitao “Orlove” morao je, naravno, po svaku cenu da se dočepa i “Slavnog vojevanja”, “Magarećih godina” i “Bitke u zlatnoj dolini”. Branko je, sa ogromnom lakoćom, spajao dve  za pisce važne stvari - kvalitet i tiraž. To je naročito došlo do izražaja kada je zagrebački “Jugoton”, 1975. godine, na vinilu objavio “Ježevu kućicu” - tolika popularnost iz perspektive današnjih mrčitelja tastatura jednostavno je nedostižna.

Njegova toliko puta apostrofirana toplina doprinosila je tome da sam ga, kao dete, zamišljao sa nekom vrstom oreola oko glave. Ne svetačkog, naravno, već pre fenomena poput Saturnovih prstenova. Za razliku od  leda, stena i oksida gvožđa koji kruže  oko  planete, Brankova glava bila je, makar u mojim mislima, obasjana krugom sačinjenim od ljubavi, nostalgije i lekovite bezbrižnosti, uz dodatke humora, čovekoljublja i čestitosti. Sve što smo kao deca morali naučiti o životu bilo je u njegovim knjigama. Kako sam samo  svetleo, obasjavajući sve mračniju sobu tokom nekoliko jesenjih predvečerja, dok sam prvi put čitao “Baštu sljezove boje”. Pedeset četiri priče  u kojima nam Branko neštedimice izlaže čak i najskrivenije kutke sopstvene, velike duše. Zavoleo sam njegovog dedu Radeta (ili “Radu”, kako se kaže u Brankovom zavičaju) kao sopstvenog. Ko ne bi, uostalom, bio fasciniran dobričinom prepunom života, književnim likom koji je tako blizu drevnim mudracima, a opet toliko jednostavan i pun ljubavi da bi ga svako dete istog trenutka poželelo za trećeg rođenog dedu.

I onda, na prelasku u poslednju deceniju XX stoleća, stiže iznenađenje u vidu narečenog, meni do tada manje poznatog Brankovog dela, romana “Prolom”. Čitanje te knjige poklopilo se sa divljanjem nekolikih nacionalizama u sve slabijoj SFRJ i ogromnim strahom (opravdanim, pokazalo se) od eventualnog ratnog sukoba. Verovatno je i do loše odabranog trenutka za čitanje,  ali svejedno - “Prolom” je trajno pomerio mnoge čitalačke svetonazore tadašnjeg glavonje od nepunih osamnaest godina. Pobogu, reći ćemo sada, sa bezbedne distance, zar postoji književni lik koji se oružanog sukoba plaši više od Todora Bokana, Brankovog junaka koji se u “Prolomu”  krije kao vuk, živeći u pećini dobar deo rata? I ti si, Zukiću, od svih knjiga na svetu, u predvečerje krvavog puškaranja, našao da čitaš baš “Prolom”? Slučajno ili ne, opet nema veze - ispred mene se pojavio novi, nepoznati Ćopić. Da sam bio dovoljno odrastao, ili možda malo pažljiviji, primetio bih tog Branka već u pojedinim pričama “Dana crvenog sljeza”, ili predgovoru “Bašte sljezove boje”, čuvenom pismu što ga je Branko uputio svom pokojnom prijatelju, Ziji Dizdareviću. Tamo se već nalaze crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, nagoveštaji košmara ka kojem smo nezaustavljivo hitali. “Prolom” je, pak, sa druge strane, bio drugačiji od svega što sam o Drugom svetskom ratu do tada pročitao. Podela na “dobre i loše momke” nije uspostavljena od početka, već nas Ćopić u razorni  vihor uvodi baš onako kako rat i počinje - opštim rasulom, svirepim ubistvima, glasinama, strahom i neobaveštenošću. Na početku je teško odlučiti kome se prikloniti (partizanima ili četnicima), svaka strana ima svoje razloge, koji se na trenutke čine ubedljivim.  Tek mnogo kasnije stvari se kristališu i u drugom delu romana sve postaje mnogo jasnije, pa se (u pripovedačkom smislu) pojavljuje i onaj Ćopić na kojeg smo navikli. “Razgaljuje se”, rekao bi Branko.

Pročitavši “Prolom” i nedugo zatim odrobijavši još jedan građanski rat na našim veselim prostorima ušao sam, i ne hoteći, u drugu dimenziju Brankovog života i dela. Usledio je, naravno, i “Gluvi barut”, pa interesovanje za neke biografske podatke i neprekidno vraćanje njegovim besmrtnim delima. Ono što se kod nas već dugo sistematski prećutkuje, ili iz nekih razloga zanemaruje, jeste činjenica koja je (makar iz vizure autora ovog teksta) apsolutno neoboriva - Branko Ćopić je odličan, značajan i nezaobilazan pisac. Možete ga zvati srpskim, bosanskim ili jugoslovenskim, to uopšte nije važno. Možete ga, zbog “partizanštine”, izbacivati iz obavezne lektire. Možete ga, volja vam, i nipodaštavati.  On će, svemu uprkos, uvek biti isti Branko.

Stotu godišnjicu njegovog rođenja dočekujemo onako kako se od nas i moglo očekivati - sa ponosnim ruševinama na mestu Brankove rodne kuće u Hašanima. Ništa iznenađujuće za naše prilike, naravno. Trebalo bi nam četvrt veka da utvrdimo pod čijom je ingerencijom kuća, zatim decenijica i po da pripremimo radove za obnovu i, najzad, dobra dva desetleća da sve to i privedemo kraju. Nije to crkva, džamija ili tržni centar, da nikne za jedno zimsko popodne. I Branko bi, verovatno, da je živ, na sve ovo odmahnuo rukom ili bi skovao neku od svojih čuvenih pošalica.

 U jednom intervjuu, datom potkraj 1975. godine, Branko je izneo i svoja razmišljanja o humoru:

“Ako čovjek napiše dobru komediju sa živim likovima, on uopšte neće štetiti ni progresu, ni svojoj zemlji, ni revoluciji, niti ljudima uopšte. Strah od komedije i humora je potpuno bezrazložan. Čini mi se da što je sredina primitivnija, teže prihvata humor.”

Zato smo mi ovako jebeno ozbiljni, voljeni  moj imenjače. I plašim se da si ti to shvatio još tamo negde u prvoj polovini  osamdesetih godina dvadesetog veka. Ako ne i mnogo ranije.

Komentari[ 0 ]