ARTivizam
Sevdalinkom protiv fašizma
Frida i Enver
01/06/2015 | 19:08
Ljubav Envera i Fride, kao i dobra sevdalinka, veća je od života Proklet bio ko ih rastavio. I da – smrt fašizmu!

Ustvrditi da je svaka sevdalinka potresna priča za sebe i nije neka novost ili preterana mudrost. Mnogi su, uostalom, pametni ljudi o tome već odlično pisali, a najkvalitetniji rad na tu temu u poslednjih dvadesetak godina svakako je Jergovićeva ingeniozna zbirka pripovedaka „Inšallah Madona, inšallah“, nadahnuta čuvenim, ali i ne toliko znanim narodnim pesmama i sevdalinkama. Zahvaljujući nepresušnom literarnom daru ovaj nas autor vodi u svet backgrounda tradicionalnih pesama, onako kako ih je on video, uobličio i emocijama obogatio. Ono što se, posle čitanja Jergovićeve knjige, ili podužeg i pažljivog slušanja sevdalinki nameće kao neizbežan zaključak jeste sledeća premisa – postoje momenti, čak  brojni, kada je nemoguće oceniti gde se život stapa sa muzikom i gde se muzika, nadrastavši sebe, transcedentuje direktno u život čoveka, lokalne, verske ili nacionalne zajednice, kako god. Primera ima koliko srce ište, a jedan od najsnažnijih pred nas je izronio ovih dana. On je izuzetno zanimljiv jer može poslužiti i kao praktično uputstvo o spajanju nekoliko naizgled odvojenih priča u maestralnu celinu, sposobnu da istinski gane čak i najtvrđa srca.

Priča prva: „Je l’ ti žao što se rastajemo“ sasvim je jednostavna pesma, čiji stihovi kroz formu pitanja i odgovora nose priču o nesrećnoj i neostvarenoj ljubavi. Tekstualno gledano, postoje sevdalinke sa neuporedivo složenijom strukturom i  dubljom semantičkom formom. Uprkos tome, ova pesma ipak ima „ono nešto“ (što bi rekao šjor Stipišić), pa je, u kombinaciji sa glasom Safeta Isovića, recimo, sposobna da generiše nepovezane damare, duboke uzdahe i seriju naježa diljem ljudske kože. Jasno je, sa druge strane, da je harizma glasa Safeta Isovića takva da bi i otpevani jelovnik pretumbao registar insanu poznatih emocija, ali ni to saznanje ne umanjuje odveć kvalitet „Je l’ ti žao...“.  Ko je i dalje skeptičan, neka posluša verziju iz 1979. godine i proći će ga svaka volja za raspravom ili osporavanjem. Posle Safeta to se, jednostavno, ne dira. Ne priliči.

Priča druga: Enver Šiljak bio je jedan od najistaknutijih ilegalaca u okupiranoj Tuzli, početkom četrdesetih godina dvadesetog stoleća. Bio je i student,  muzičar, i službenik u rudniku soli. Na kraju, ali za ovu priču jednako bitno – Enverova devojka bila je  Frida Laufer,  takođe ilegalka. Njih dvoje su učestvovali u pripremanju oružanog ustanka protiv okupatora. Jula 1941. godine, na dojavu izvesnog Ivice Zlovića, ustaške vlasti hapse Envera i Fridu. Frida je, kao Jevrejka, odmah deportovana u logor – prvo Gospić, pa Logobrad i na kraju Jasenovac, gde je njen prekratki život tragično okončan. Zajedno sa njom, umro je i njen i Enverov sin, koga je rodila u zarobljeništvu. Enver je, pak, nekoliko meseci ranije, osuđen na smrt streljanjem, zajedno sa Rudolfom Vikićem i Memom Suljetovićem (čiju je krivicu poricao, preuzimajući sve na  sebe).  Ne postoje reči kojima je moguće opisati herojsko držanje toga čoveka, a scena koju su svi upamtili dogodila se na dan izvršenja smrtne kazne – dok su ga okovanog vodili kroz hodnik zatvora, Enver je, na sav glas, svojoj Fridi pevao „Je l’ ti žao što se rastajemo“. Kao i Frida,  imao je samo dvadeset dve godine.

Vratimo se sad na kraj prve priče. Posle Safeta, to se, rekli smo, ne dira. Osim ako niste dovoljno veliki i naoružani dobrim povodom. U slučaju Halida Bešlića ti se argumenti, srećom, poklapaju. Halidov glas već se odavno doživljava kao deo tradicije (oduvek je bio tu), a „juriš“ na nešto čime je prethodno tako suvereno zagospodario Safet Isović bio je izvodljiv i pod uslovom da se pokušaj ojača novim, snažnim motivom. A gde naći upečatljiviju, potresniju i dirljiviju nit od one u kojoj momak od 22 godine, odlazeći na streljanje, peva baš ovu pesmu? Kombinujući, dakle, našu prvu i drugu priču, Halid i ekipa čuvaju od zaborava događaj koji se prašini zaborava predati ne sme, istovremeno nas gađajući u srce okeanom emocija.

Ljubav Envera i Fride, kao i dobra sevdalinka, veća je od života  Proklet bio ko ih rastavio. I da – smrt fašizmu!

* Marginalac

Komentari[ 0 ]