ARTivizam
Uz novi album Darka Rundeka
Ima ih...
20/12/2015 | 22:31
I na kraju, ako bismo morali odabrati omiljeni deo pesme, mogao bi to biti onaj koji zvuči toliko orvelovski - ako želiš da se građanin osjeća ugrožen, zatrpaj ga informacijama o opasnosti...Deluje strahovito aktuelno, kao i sam umetnik, koji pesmom “Ima ih” i albumom “Mostovi”, skoro trideset pet godina posle svog diskografskog debija, demonstrira kako bi uspešna muzička karijera morala da se razvija

Koncert u Sava centru, 17. decembar 2008. godine. Darko Rundek i Cargo Orchestra izvode repertoar koji je u Srbiji, jednako koliko u Hrvatskoj, odavno deo opšte kulture (činjenica je to  koju je nepristojno osporavati)  Pretpostavlja se, stoga, opravdano, da za publiku nema iznenađenja.     Dolazi deo koji se uvek iščekuje sa najviše nestrpljenja. Rundek se opredeljuje za dužu, koncertnu verziju pesme “Uzalud pitaš” i kao da prisutne hvata nespremne. Predivni stihovi koji prethode poznatom delu pesme publici kao da su strani, ali ih arhaični imperfekat (vraćahu mladi moci s megdana)  i očaravajući  uvodni meandri začas uzimaju pod svoje. Čarobna pesma postala je još  magičnija, što publiku dovodi do euforije. I onda , na prelasku iz  krevet je tvrd i duga je noć  u pogledaj kakvo vrijeme se sprema  dolazi do momenta prepoznavanja, ravnog onome kada dete, nakon nekoliko nepoznatih lica, ugleda oči jednog  od svojih roditelja. Mozgovi generacija stasalih uz “Haustor” programirani su tako da posle “pogledaj kakvo vrijeme se sprema” uvek dolazi “a doma nema goluba da te miluje” i za tren oka Rundekov glas pojačan je hiljadama pratećih vokala. Dalje je već neuporedivo lakše…

Ova situacija sa jednog od nezaboravnih koncerata može poslužiti kao analogija sa dosadašnjim Rundekovim stvaralaštvom. Iako, bez dileme,  izuzetno kvalitetni, albumi Mhm a-ha oh yeah da-da (2006)  i Plavi avion (2010)   nalik su uvodnom delu  koncertne verzije pesme “Uzalud pitaš” u kojem publika nesumnjivo uživa, ali joj nedovoljno poznavanje teksta  ne dozvoljava potpuno stapanje, apsolutnu identifikaciju, onako kako je to sa Rundekovim stvaralaštvom uobičajeno. Pojava albuma “Mostovi” iz 2015. godine kao da je otklonila ovu sitnu  anomaliju - pred nama je ponovo onaj Rundek  kojeg poznajemo bolje od sebe, muzičar čije je stvaralaštvo predodređeno da nam otkriva nove, nepoznate dubine umetničkih vizija. “Mostovi” su već iznedrili jedan izuzetno uspešan singl - lirsku bravuru sa melanholično-setnim prizvukom, moćnu baladu Don Juan. Drastično osnažena  nizom autentičnih i upečatljivih  slika u zvaničnom video-klipu, ova pesma nas upućuje na onog Darka Rundeka  (zašto ne reći i “našeg”?)  čije smo pesme oduvek odlagali u najrafinovanije odeljke sopstvenih duša, kao vrstu čvrste garancije da je, uprkos svemu što nas okružuje , sve i dalje u redu. E, to, “sve što nas okružuje” nekada je toliko jako da mu se ne može pobeći, pa su, uprkos vrebajućoj opasnosti skliznuća u svakodnevno i profano, čak i veliki umetnici prinuđeni da se njime bave. Ali...veliki umetnici ne bi bili to što jesu kada nam ne bi ponudili krajnje originalan i nikada ranije viđen ugao, uspevajući da od nimalo reprezentativnog materijala (da ne kažemo kojeg) umese vrhunske i tako ukusne pite.  To je, u najkraćim crtama, osnovna priča o Rundekovoj fantastičnoj pesmi “Ima ih”.

Recitujući tekst koji vrvi od bolnih tačaka savremenog sveta, Rundek nam  na početku pesme skreće pažnju na to da se skoro svi naši problemi daju sažeti u dve reči - jad i očaj. Neposredno posle toga dolaze i dva ključna pitanja, upućena bilo kome : zar se stidiš, zar se čudiš? I onda ono toliko poznato, nemilosrdno kapitalističko “samo idi, doć’ će drugi”...A tih drugih, naravno, ima, ima, ima i ima. Koliko hoćeš.  Zabadajući oštar umetnički skalpel duboko u gnjilo tkivo čovečanstva na početku XXI stoleća, pesnik (o, da, Rundek je to već decenijama)  nas suočava sa krajnostima koje živimo i anomalijama što ih  čak i ne primećujemo. Drastična  podela na nepristojno bogatu manjinu i sve veći broj ubogih, mržnja prema izbeglicama, nabildovani  veštački osećaj superiornosti, nepresušna spirala oružanih sukoba, odsustvo apatije, ušuškanost u sopstvene, previše male i nebitne živote...Sve nam se to, direktno iz Rundekovih stihova, kezi u zamrle i otupele fizionomije, terajući nas da makar pokušamo preispitati kako smo jebeno stigli do ovako niske tačke, kad smo postali toliko podložni  tuđim manipulacijama  i apatijom okovani. Kroz “Ima ih”, drugim rečima, Darko Rundek nam drži čas o tome šta je smisao bavljenja umetnošću i čime bi pravi muzičari, makar povremeno, morali da se bave. Za početak je dovoljno da ne ćute (ovo bi se, doduše, trebalo odnositi i na nas, obične ljude, ali stvari po tom pitanju deluju izrazito beznadežno).

Drugu dimenziju umetničke vizije možemo sagledati kroz video-klip koji pesmu prati. Prema Rundekovim rečima on   je, pri punoj svesti, snimljenu Beogradu i Zagrebu, ali je mogao biti realizovan  bilo gde, jer Beograd i Zagreb nisu ključni za najvažnije poruke same pesme. Za nešto drugo svakako jesu - odabir Beograda i Zagreba kompatibilan je  sa  nazivom  celog albuma , “Mostovi”. Bilo da živi u Parizu, na Havajima ili Novom Zelandu, Rundek ne može (niti, srećom, to želi)  pobeći od činjenice da je, osim u svom rodnom Zagrebu, oduvek najradije bio viđen u glavnom gradu Srbije i  nekadašnje Jugoslavije. To je i sasvim normalno, i ne odnosi se samo na njega, već na niz kreativnih autora (u oba smera)  što su svojim stvaralaštvom izgradili armije poštovalaca i imali dovoljno ljudskog integriteta da sve to ne upropaste tokom perioda ružnih i teških ratnih godina. Na kraju, koliko god se razni nacoši i šovinističke falange trudile, nekoliko ključnih činjenica neće biti promenjeno - govorimo istim jezikom, delimo neke od najlepših uspomena iz vremena kada smo živeli u istoj državi i odrastali smo na identičnim kulturnim obrascima. Jedan od najčvršćih stubova tog sistema kulturnih vrednosti upravo je muzika Darka Rundeka, što je toliko puta i praktično manifestovano. Sjajno je što nas je on odabirom lokacija za video-klip “Ima ih” na sve to još jednom podsetio.

I na kraju, ako bismo morali odabrati omiljeni deo pesme, mogao bi to biti onaj koji zvuči toliko orvelovski -   ako želiš da se građanin osjeća ugrožen, zatrpaj ga informacijama o opasnosti...Deluje strahovito aktuelno, kao i sam umetnik, koji pesmom “Ima ih” i albumom “Mostovi”, skoro trideset pet godina posle svog diskografskog  debija, demonstrira kako bi uspešna  muzička karijera morala da se razvija. Umetnik Rundek i dalje raste, nalik moćnom hrastu što se, naletima vremena uprkos, sve nezaustavljivije razgranava.

Komentari[ 0 ]