Usklađivanje muzike i teksta, potvrdiće vam i ljudi koji time zarađuju za ‘leba, daleko je od laganog, predvidivog i šablonskog posla (sem ako se ne radi o egzemplarima tipa “moja žena dve nedelje šara, i što voli, ali i zbog para” ili “strašna tuga na vrhu mu duše - kršni momci, a strastveno puše”). Što je tekst jednostavniji trebalo bi da je ukrotiviji notama, ali ni to pravilo ne mora biti tačno. Gotovo je nemoguće u trenutku nastajanja predvideti koja će kombinacija stihova i muzike doživeti ogromnu popularnost, a koja će, pak, biti zaboravljena brže i od obećanja (srpskih / hrvatskih / crnogorskih / bošnjačkih / makedonskih) političara u predizbornoj kampanji. Postoje, na sreću, i neka pravila, primenjiva uvek. Recimo - u svetu alhemičarskog utapanja reči u muziku (i obrnuto), jedna od najnapornijih rabota, skoro uvek osuđena na neuspeh, ili čak fijasko, jeste pokušaj da se stihovi poznatih pesnika obuku u skladno i prihvatljivo notno ruho. Ozbiljna umetnička poezija krvav je posao, kabinetske prirode čak, u kome važe dosta homogena pravila. Svet je to u posebnoj dimenziji, prepun neuobičajenih prideva i smelih kombinacija reči, pa se prilikom nastojanja da se prevede u muzičku dimenziju mora biti izuzetno pažljiv. Onolika su se velika muzička imena olupala o klisurine neuspeha, iako se ne bi moglo reći da su uglazbljenje napravili rutinski ili neprofesionalno. Sa druge strane, uspeh u približavanju “prave” poezije širim narodnim masama postizali su ponekad ljudi koji se bave popularnom muzikom u dosta širokom značanju tog izraza (pop, rokenrol, etc). Da ne teoretišemo previše, navešćemo dva primera:

* Prvi je od pre tridesetak godina. Olimpijske igre u Sarajevu su nedavno završene, još se čestito nije slegla fama ni oko njih ni oko ogromnog uspeha prvog albuma “Zabranjenog pušenja” (Das ist Walter). Zagrebački “Jugoton” odlučuje da dugi LP sarajevskog benda bude dupli, odabran je naziv “Dok čekaš sabah sa šejtanom” i, izlizanim rečnikom saopšteno - sve ostalo je istorija. Na tom albumu skoro da nema loše pesme, vinil je krcat suvim kvalitetom. U zavisnosti od toga kakve su nam sklonosti, simpatije, svetonazori i sentiment (famozna četiri “s”, ocilo umetničkog konteksta!) svako će od nas već odabrati omiljenu. “Sabah” je, kao i kakav dobar roman, takav LP da vam se u različitim životnim uzrastima sviđaju sasvim različite, ranije neuočene strukture; tinejdžer će ponajpre da se uhvati za gitarske hitove kao što su “Stanje šoka” i “Kažu mi da novog frajera imaš” (naročito ono “kaaažu, kaaažu!” i “Jaa-hooorinu”) , dok će zreo čovek pre isticati mlađariji dosadne “Učini da budem vuk” ili “Gospođa Brams”. U svim tim klasifikacijama jedna pesma se uvek provuče ispod rampe, ispadne iz grupe, osami se, jer ju je teško bilo gde svrstati. Radi se o “Baš Čeliku” (I ili II, svejedno), minijaturi izašloj iz pera Juraja Jure Kaštelana, sjajnog hrvatskog pesnika, koji je za života stigao biti partizan, lektor na Sorboni, potpisnik Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku, šef Katedre za teoriju književnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kaštelanov specifičan umetnički izraz spoj je tradicionalnog, čak i mitološkog, sa modernim - pesme su to koje na najbolji način prepliću narodno stvaralaštvo sa uticajem velikana XX stoleća poput Lorke. Bajkovitost, u najboljem smislu te reči, magija, “krilat let ala i divova...” Takav plod Kaštelanove pesničke imaginacije nije bilo nimalo jednostavno preneti u muzičke vode, a “Zabranjenom pušenju” uspelo je savršeno. Zašto? Jer je odmah posle prvih nekoliko slušanja jasno da je pogođen Kaštelanov umetnički svetonazor, da je muzika verno prenela nadnaravni štimung “dozivanja sunčanog sveta od sreće i od snova”. Malo kombinacijom Neletovog vokala i dečjeg hora, malo naglašavajući gitarski solo, “Pušenje” je stiglo do pesme koja gotovo savršeno prenosi esenciju poetske tvorevine u svet popularne muzike.

Dok je slušamo, vidimo i osećamo tu noć koja pada, svetionik namiguje toliko blizu da nam se čini da duguljasti snop njegove svetlosti možemo preseći rukom. Gore je, naravno, mesec, a u pozadini - zvonik. Uglazbivši ovakve stvari, okupivši ih u sjajnu celinu, Davor Sučić (na omoti albuma, ako mu je verovati, pored pesme lepo piše “Sexon - Kaštelan”) je već sa 24 godine dostigao jedan od vrhunaca svoje karijere.

* Slučaj broj dva: mlada hrvatska muzičarka, imenom Sara Renar, početkom ove godine objavila je pesmu “Notturno”, komponovanu na stihove velikog Tina Ujevića. Usudila se Sara (nije pretežak izraz) uhvatiti se u koštac sa ogromnim kulturnim nasleđem, jer nema iole obrazovanog čoveka “u regionu” koji nije u stanju izrecitovati te magične stihove - noćas se moje čelo žari, noćas se moje vjeđe pote i moje misli san ozari, umrijet ću noćas od ljepote...I kod Sare je, iz autorskog ugla, kao i kod Sexona i “Baš Čelika” , mladost olakšavajuća okolnost što je omogućila nastanak predivne melodije. Čovek (o)srednjih godina po prirodi je oprezniji, možda i malo mudriji, pa se ne bi olako upustio u tako ozbiljnu avanturu kao što je prčkanje po ozbiljnom pesničkom legatu. Mladost je silna i neukrotiva, svoju neponovljivost demonstrira naoružavajući nas hrabrošću koju je nekada teško razlikovati od ludosti. Kao i tridesetak godina ranije, kod tada mlađahnog Sučića, i kod Sare Renar je ta gotovo ludačka hrabrost dala izvanredan rezultat. Opet imamo motiv noći (“Bila je noć” i “Noćas se…”), zajednički obema pesmama, s tim što je u Ujevićevoj minijaturi dominatan neuporedivo ličniji ton, što je čini još težom za tretman notama. Zašto je Sara Renar uspela tamo gde su se neki pre nje spotakli?

Odgovor je opet sličan kao i u “slučaju Sexon” - atmosfera. Produkcijski i muzički njen “Notturno” smelo je zakoračio u središte prostora u kojem pesnik Ujević doživljava snažne emocije, bivajući istovremeno nespokojan, uznemiren, srećan, egzaltiran i tužan. Tinov “Notturno” je literarni spektakl spakovan u svega osam stihova, šest deveteraca i dva deseterca. Jasnim izdvajanjem i neprestanim ponavljanjem poslednja dva deseterca (plačimo, plačimo u tišini, umrimo, umrimo u samoći) Sara Renar postiže neverovatan muzički efekat, usput se inteligentno izborivši sa različitim ritmovima i cezurama. Istovremeno, kako se pesma približava završnom delu, tako se i stihovi sve više međusobno prepliću, što je ideja koja fascinira jednostavnošću - za stanja uzavrelih i povišenih emocija karakteristično je da svi ti osećaji gotovo nikada ne dolaze ili postoje sami, već nas opsedaju u rojevima, pa se, kao i u Sarinoj pesmi, sudaraju, odguruju, objedinjuju i prepliću. Ovakvo stanje ne može trajati dugo, posle njega uvek dolazi neka vrsta razrešenja, smiraja. Kraj pesme je baš takav - sve odjednom utihne, ostaje samo lajt-motiv kojim je sve i počelo - plačimo, plačimo u tišini…Da pojednostavimo - Sara Renar je svojom pesmom prilično verno uspela preneti ono što nam je stihovima rekao veliki Tin. Može li bolje i više od toga?

S tim u vezi, evo saveta koji možda bude i koristan - pronađite na jutjubu video-klip za pesmu Sare Renar, iskopirajte adresu i “nalepite” je na neki od servisa kao što su youtubeonrepeat.com. Žargonom navalentnih tabloida - “nećete verovati” koliko dugo će vam trebati da prestanete sa slušanjem pesme.