Desnica: Igre proljeća i smrti, prema romanu Proljeća Ivana Galeba, Vladana Desnice
Igra: Juraj Aras
Režija i izbor odlomaka/dramatizacija: Juraj Aras
Glazba: Bojan Gagić
Odlomak “Danas je nedjelja…” interpretirao Tomislav Baran
Voditelj tona i svjetla: Bojan Gagić
Dizajn svjetla i tona: Bojan Gagić i Juraj Aras
Skulptura: Igor Maštruko
Fotografija: Marija Milin
Asistent produkcije: Nenad Pepić

U okviru festivala Art Akt II u Zadru  (19 -21. novembar) izvedena je premijera predstave  “Desnica: Igre proljeća i smrti” u produkciji Teatra VeRRdi (u režiji, dramatizaciji i glumačkoj izvedbi Juraja Arasa) nastale prema  romanu Vladana Desnice “Proljeća Ivana Galeba”. Struktura ovog romana je esejistička, naizgled neuhvatljiva za postavljanje, naizgled neuhvatljivih tokova misli koji se smenjuju, ali „gore“ unutar sporo protičućeg vremena. Čini se da je velika hrabrost potrebna za izvođenje danas takvog lavirintnog teksta i sve je izgledalo kao istupanje, kao mikro-revolucionarni čin. Uvesti introspektivne fragmente u pozorišnu predstavu, u produženi čin monodramskog istupanja i direktnog govora jednog intelektualno zahtevnog i složeno isprepletanog teksta izgledalo je, u početku i samom autoru, kao opasan rizik. Međutim, desilo se nešto neočekivano,  i može se reći revolucionarno u izvođenju i konceptu Juraja Arasa. Nešto sa višestrukim  otkrićima i posledicama.

Prvo je otkriće da i sama misao, oslonjena na Desničin roman prepun meandara i sukoba u proces razmišljanja, poseduje i te kako dramski potencijal. Ne samo interakcija između ličnosti, ne samo ispovest jednog lica o svom životu koje je pretežni oblik monodrame, već i ljudsko mišljenje u svom autentičnom obliku, ima tu dinamičnu sukobljenost koja je središte pozorišne drame. Prirodno, misao se na odvija u praznom prostoru. Ona je okružena stvarima u ambijentu u kome se rađa a, što je u predstavi scenografski smišljeno akcentirano.  Ona izvire i iz iskustva i iz događaja u životu jedne ličnosti i prepliće se sa emotivnim reakcijama na paradokse iskustva i sećanja. Ali ne bilo kojih, što Aras nepogrešivo prepoznaje u Desničinom tekstu izgovarajući na sceni: „Ne kažem da u mom životu nije bilo i krutih, sasvim opipljivih činjenica - o, i te kako opipljivih! Samo, sad mi se čini da su one bile od sporedne, drugorazredne važnosti, i da je uvijek bilo važnije ono nešto što stalno za njima stoji.” To se pokazuje kao još jedna poruka ove dramske izvedbe. Čini se da, uopšteno govoreći, da je današnja publika pretežno naviklla na instant promišljanja opsednuta glađu za „zabavnim“ sadržajima koje će je „ostaviti na miru“ čim izađe sa predstave. Sadržaj ove izvedbe je neodustajanje od aktivnog promišljanja, od aktivnih mikročinova. Jednostavnost u izvedbi, uz minimalnu gestu, daje kompleksnost u stalnom i novom učitavanju značenja uz povremnu i retku preopterećenost ovim značenjima koji zahtevaju katkad više prostora i vremena da bi bila apsorbovana.  Ali sam tekst je taj koji uporno ne da mira. I autor koncepta je rekao na početku predstave  da je ovo deo jednog tekućeg procesa koji može odvesti negde još dalje. Aras i izborim teksta i svojom igrom na sceni mahom diskretno, ali pouzdano vodi gledoca da oseti ono bartovsko Zadovoljstvo u tekstu i da se putem tog zadovoljstva lagano oslobađa klišetiranog načina mišljenja. Dakle, suptilno opsedanje publike tekstom , uživanje u tekstu, nemogućnost bega od njega  da bi se doprlo do aktivnog i autentičnog promišljanja. Ovo je još jedna „opomena“ ne samo danas često simplicifiranom teatru već uprošćenom poimanju života i umetnosti koja ga reflektuje. Tako se gladalac privodi ključnim temama misaone drame koja se kreće ka nekim od suštinskih tema. O umetnosti, o raskoraku između doživljaja u detinjstvu i kasnijim izobličenjima, o slobodi, o usamljenosti a, pre svega, o smrti koja je, paradoksalno, ključni stožer ljudskog života. 

Da bi priveo publiku danas ne uobičajenom načinu promušljanja, Aras smešta gledaoce  na samu scenu, nastojeći da oni, u intimnom dodiru i okruženju, prihvate ovaj iskorak iz sopstvenih konvencija. Takav iskorak ima i jednu, u prvi mah, neočekivanu posledicu koju Aras vrlo svesno priželjkuje i koja širi delovanje ove predstave o čemu izričito kaže u svojoj eksplikaciji: „Ova je predstava postavljena kao sredstvo za nadilaženje ideoloških, nacionalnih, državnih, materijalističkih, staleških, dobnih, rodnih i inih ških, nih, čkih odnosa i poziv na prijateljevanje sa životom u dijalogu sa smrću...promišljanja intimne i društvene stvarnosti, velikih tema ili nevažnih detalja sigurno utočište i najbolja odbrana od “zala i sviju nereda” koji smrtnika čine još smrtnijim.” U tom smislu, predstava je i svojevrstan društveni čin kao hommage zadarskom velikanu književniku Vladanu Desnici. Nakon premijere, u okviru festival Art Akt desio se još jedan revolucioni čin: na pročelju zgrade na Narodnom trgu Juraj Aras postavlja  ploča za Vladanu Desnici, tako da ovaj spoj predstave i takvog akta ima i “ dodatni simbolički značaj i to ne samo u smislu rastvaranja ili osporavanja uobičajenih ili dominantnih identitetskih odrednica grada”, kako kaže Ana Gospić Županović u svojoj kritici.

Čitav ovaj poduhvat Juraja Arasa, nesumnjivo je značajan za zadarsku pozorišnu scenu. Ali njegov potencjal za promišljanje današnjeg stanja pozorišta i na daleko širem prostoru. I ne samo pozorišta. Predstava je poziv za suprotstavljanje danas prevlađujućem uprošćavanju misli, ideja i umetničke prakse. Desnica, u ovom izvođenju, tako postaje  subverzivan akter od koga, ako još ima nade, treba da zastrepe protagonisti takvog uprošćavanja. Zato, u ovom trenutku, predstava zaslužuje da se nađe i na scenama dalekim od Zadra.