Deluje skoro neverovatno kada se kaže da je od “Teških boja”, prošlog studijskog ostvarenja Gorana Barea i “Majki” prošlo gotovo sedam godina. Period dovoljno dug da novorođenče krene u (dualizovani) prvi razred, izbori u Srbiji budu održani makar pet puta, a fudbalska reprezentacija Srbije propusti tri velika takmičenja (na kojima će nogometna vrsta Hrvatske, da muka bude veća, po pravilu imati zapaženu ulogu). Za tih sedam godina se desilo toliko stvari da je naše okruženje radikalno promenjeno, a ceo svet krenuo u nekom novom pravcu, za koji ne možemo sa sigurnošću tvrditi da nam je srcu prirastao, ali smo sigurni da je - opasan. Ubrzavanje istorije, danak surovoj globalizaciji, dahtanje pod bičem svevideće digitalne umreženosti, gomila majmuna u tenak ušavših - tek su neki od simptoma tog novog smera kretanja. Događaji se smenjuju sve većom brzinom, bacajući se pred noge zaplašenoj svetinji, nespremnoj da se od brojnih pošasti odbrani.

Činilo bi se sve ovo možda i kataklizmatičnim da ne postoje i neke konstante u našim životima, koje nas drže u jednom komadu čak i kada, što reče pesnik, zaboravimo “sve što nas je držalo skupa”. Znate ono - još uvek ima đavolski dobrih knjiga, tu i tamo blesne veličanstven film, produkcija kvalitetnih televizijskih serija nikada nije bila raznovrsnija. Trava je, Gospodinu hvala, i dalje zelena, Suncu se jednako radujemo. Samo se rokenrol, ta doskora prpošna sredovečna drtina, nekako sav usukao, pa izgleda da će svakoga časa pasti u samrtnu postelju. Trza se on, ponekad i đipne mladalački, ali smo uprkos tome sve zabrinutiji za njegovu sudbinu. Hoće li lipsati poput magarca nadomak zelene trave ili će izvesti neki od svojih čudesnih trikova, za kojima je često umeo posezati?

Pokušamo li ovu dilemu razrešiti nakon slušanja albuma “Nuspojave” (Goran Bare i “Majke”, Croatia records, 2018) zateći ćemo sebe ozarenog lica, opravdano ispunjeni nadom da je rođeni Vinkovčanin još jednom, metodom “usta na usta”, udahnuo život pomenutom posrnulom sredovečniku, što se odaziva na ime “rokenrol”. Iskreni da budemo, manje se od Barea i “Majki” nije ni očekivalo, ali upravo ta vrsta predimenzionirane nade ume u korenu saseći mnoge albume, sjajno zamišljene ali nespretno realizovane.

Kako je ova zamka izbegnuta na “Nuspojavama”? Naoko dosta jednostavno - pravljenjem albuma koji je popriličan iskorak ne samo u odnosu na prethodni LP (već antologijske “Teške boje”), nego i na sve što je Goran Bare do sada, u svojoj bogatoj muzičkoj karijeri, snimio. Na “Nuspojavama” ćemo najviše čuti klavijature, sveprisutne i dominantne u većini pesama. Gitarski zvuk je uglavnom svedeniji, a pesme su značajno duže - traju od nepunih 5 pa do skoro celih 9 minuta. Zbog toga ih ima neuobičajeno malo - svega sedam. Atmosfera je takva da nam se čini da je Bare sebi baš dao oduška, okrenuvši se muzici koju privatno najviše sluša (po sopstvenom priznanju to je krautrock), uz primese uticaja (svesnog ili ne) Bouvija iz mračnije faze, Lu Rida ili nezaobilaznog izrazito poznog Džonija Keša. Ostavimo li po strani ovaj zanatski segment (i neizbežno proseravanje autora, prim. B.Z), uočićemo da su sve pesme, sa poetske strane, utemeljene na snažnom zajedničkom sadržaocu: kopanje po sopstvenim slabostima, emotivno ogoljavanje do (is)krvarenja. Čak i na ovako turobno udarenim temeljima, Bareov talenat teško je obuzdati, pa se na “Nuspojavama” pojavljuju i pesme nesumnjivo “hitičnih” ritmova (pre svih onaj zarazni “tu-tu-tu-tu-tu-tu-tu” refren u “To nije igra”; “Skarabej go-go”, iz čije melodije teku potoci životnih sokova; “I dok pleše sama s kišom”, upakovana kao čudna bluz koračnica).

Ono što “Nuspojavama” daje posebnu težinu jeste lako uočljiv koncept, realizovana nekadašnja nasušna potreba (iz vremena vinila, “A” i “B” strana) da se pesme poređaju tako da sve to, dođavola, ima i malo smisla. Naročito su, iz tog ugla, zanimljiva dva najbolja ostvarenja na albumu - uvodna pesma, “Ljubav krvari” i završno emocionalno sravnjivanje sa zemljom, betoniranje egzistencijalne teskobe iskazano remek-delom “Zašto”. Teško je brzo se setiti albuma čiji je završetak toliko mračan, nepomirljivo pesimističan i uznemiravajući. Teško, ali ne i nemoguće - pre 25 godina, recimo, Pearl Jam su objavili sjajni LP kratkog naziva “Vs” (opet nedopustivo hvalisanje autora, prim. B.Z). Poslednja pesma na tom albumu, “Indifference”, recimo, uporediva je sa Bareovim “Zašto”. Ako niste spremni da se bezbedno spuštate u najmračnije odaje ljudske duše nećete lako izaći na kraj sa nemilosrdnom ispovešću, iskazanom, a kako drugačije, jednostavnim stihovima i običnim rečima, tako nesvakidašnje poslaganim:

O, zašto,
uvijek kada osjetim mir
kako kroz tijelo mi kola
zgazi ga tjeskoba
brzinom bola?

Zašto tako, do kada tako?
Ja više ne mogu ni tako ni ovako,
jer nije lako, jer nije lako,
udarati jako,
od zida o zid.

I već me je i stid,
da više od pola života
samo tuga, naivna dobrota
prate me k’o sjene,
kao dobroćudna neman,
od koje, osim suza,
ja ništa nemam

O, zašto?

Putešestvije Froda Baginsa u srce Mordora, u poređenju sa “Zašto”, odjednom dođe kao veseo izlet propraćen tek ponekom neprijatnošću. Kamijev Merso zaličiće na društvenog veseljaka, a susret Gilgameša i Enkidua u zagrobnom svetu dobiće primese radosnog ćaskanja. Ništa od pobrojanih opaski neće umanjiti vrednost pesme odabrane da stavi tačku na svesno hermetičan, nesvakidašnji i mračnim bojama natopljen album Gorana Barea i “Majki”. Goran Bare je, to se na “Nuspojavama” čuje u svakom muzičkom kutku, ušao u najzreliji stvaralački period. Višedecenijsko muzičko iskustvo, nakalemljeno na njegov neupitni poetski dar u “Nuspojavama” je, odlukom da se napravi nesvakidašnji produkcijski iskorak, jednostavno eksplodiralo, u najboljem smislu te reči. U naponu kreativnosti, oslobođen stega i posvećen onome što voli - Goran Bare zvuči odlično. Hipoteka prethodnog albuma skinuta je na najbolji mogući način - “Teške boje” će tako zauvek ostati “ona” pesma, najveći hit, a nije isključeno da će “Nuspojave” u budućnosti biti tretirane kao “onaj album”.

Bareova “Nebraska”.