Zlatko Paković IBZENOV NEPRIJATELJ NARODA KAO BREHTOV POUČNI KOMAD
Producenti predstave Centar za kulturnu dekontaminaciju i Ibsen Scholarships iz Norveške
Zlatko Paković –pisac, reditelj i izvođač;  Božidar Obradinović kompozitor i izvođač;
Igraju: - Igor Filipović, Vladislava Đorđević, Jelena Ilić.

Autorsko delovanje Zlatka Pakovića moglo bi da se označi kao vivisekcija neoliberalizma, detektovanje specifičnih karakteristika politike i društva Srbije u tranziciji i vera, uprkos svemu, u mogućnost promene kroz akciju. Već ga je njegova uspešna predstava “Ubiti Zorana Đinđića” svrstala među one pozorišne delatnike koji smatraju, da je u današnjem trenutku, s obzirom na destruktivne procese u društvu, obaveza pozorišta da se što direktnije uključi u razobličavanja tih procesa. I pruži, osvešćivanjem, intelektualnu i moralnu potporu borbi protiv njih. Tom zadatku je posvećen i njegov najnoviji projekat “Ibzenov Neprijatelj narod kao Brehtov poučni komad”.

Na prvi pogled ovaj komad preispituje vrlinu, moralnost, beskompromisnost, korupciju i poluge moći. Ili figurira kao klasičan angažovan komad. No, on će, otići i dalje. Videće se vrlo brzo da on ispituje  ulogu i sposobnost javnog delanja pozorišta danas. I spremnost pozorišta da se efikasno obrati javnosti. Komad traži potpuno angažovanje publike kroz koncentraciju i konstantno promišljanje. A i sam reditelj, kao akter na sceni, objašnjavajući zbivanja koja se na njoj odigravaju, akcentuje pre svega ibzenovsko-brehtovski zadatak za korenitom promenom sveta, kao i potrebu da se pozorište koristi kao društveni organ za delovanje, za otpor uvreženom mišljenju većine.  I time spreči da se iz pozorišta odlazi „kao iz javne kuće“, posle besplodnog uživanja.   

Modeli koji Paković upotrebljava u predstavi, da postigne ove ciljeve, su višestruki. Osim što uvezuje teatarsku poetiku i namere Ibzena (kroz komad “Narodni neprijatelj”) i Brehta sa njegovom formom takozvanih poučnih komada, on, na toj osnovi, otvara mugućnost inkorporacije i drugih  postupaka. Ako i uspostavlja distinkciju između građanskog teatra (oslonjenog na identifikaciju gledalaca s dramskim likovima psihološki motivisanim) i brehtovske interpretacije ključnih društvenih  mehanizama, Paković se oslanja na oba stuba jer je i sam Ibzenov komad, samo na drugi način, društveno angažovan.  Ako “Neprijatelj naroda” kroz portrete ličnosti ilustruje moralne devijacije pojedinaca kao simptome nakaznosti zajednice, a Breht ličnosti prikazuje kao reprezentente dubinskog funkcionisanja te zajednice, i jedan i drugi pripadaju porodici kritičkog teatra kome je Paković sklon. On će se, ipak, poslužiti onim što brehtovske poučne komade svrstava u tzv. dijalektičko pozorište koje je usmereno na razbijanje “neupitnih istina” većine, dakle jedne trome svesti zarobljene nametnutim iluzijama. Otuda nije neobično što će se u ovom Pakovićevom komadu naći brehtovska namera (čemu su u poslednje vreme sve češći skloni reditelji i dramski pisci) da se razbije i dovede u sumnju i sama iluzija pozorišne predstave. Ona je oblik zavođenja koje sprečava da se direktno i otvorenih očiju sagleda stvarnost. A ta stvarnost, pogotovo danas u Srbiji, zahteva jasan pogled i skidanje lažnih maski koje je skrivaju.

Ovo uverenje je razlog što se u komadu interpretiraju prepoznativlji likovi i zbivanja u Srbiji. Tako Paković, modelom brehtovskog pozorišta na podlogu moralnih padova jedne zajednice ilustrovane u Ibzenovom komadu,  uvodi ponašanje i izjave Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, i predstavnika medija u teatarsku situaciju. Ovaj čin nije čin izrugivanja nego dovođenje gledalaca do svesti da shvati kako se i sama stvarnost pokriva teatarskom iluzijom koju treba raskrinkati. A, upravo ovaj komad to želi i da učini. Kao i u završnim scenama u kojima se prikazuju skršene i osiromašene ličnost srpske tranzicije, što je prava stvarnost ispod političkog komada koji se igra pred javnošću. Ali ide  i korak dalje. S jedne strane, koliko god bila zanimljiva kao teatarska interpretacija  i svojim živim i mudrim songovima, i poletnom igrom glumaca, ova predstava nosi u sebi i jednu skepsu: da li je pozorište u čisto predstavljačkom maniru dovoljno da pokrene procese preokreta. A s druge, što se izričito u  komad kaže “ovo nije predstava za gledaoce nego za izvođače”, što je potpuno u skladu sa brehtovskim ciljem:

“ Poučni komad poučava ukoliko se igra,
a ne ukoliko se gleda,
on uči izvođače, ne gledaoce.
Poučnom komadu nije potrebna publika,
njemu je potreban izvođač koji je željan vrline.“

To je poziv da se postane ne pasivni posmatrač nego izvođač i aktivni sudeonik na velikoj sceni sopstvene zajednice. Da se preuzme uloga u dekonstrukciji i menjanju stvarnosti. Tako se zahtev ove predstave, koja nesumnjivo ima potencijal jednog manifesta kritičkog pozorišta, podiže za jedan stepen više.

“Pakleno ozbiljan podvig nas čeka –Mi smo oni koje smo čekali.”