Stokholm je više od 1.500 milja od Sarajeva, a rat u BiH je završen 1995. godine, tako da je dosta vremena i daljine između Šveđana koji su upravo odabrali pobednika Nobelove nagrade za književnost i ružnog rata koji se desio u srcu Balkana pre cele jedne generacije. No, to nije izgovor za odluku da ove godine nagrada bude dodeljena Peteru Handkeu, koji poriče da se dobro dokumentovani genocid koji su počinili  Srbi nad Bošnjacima u Bosni, desio.

Živimo u zbunjujućim vremenima u kojima je predsednik SAD video “veoma fine ljude” među neonacistima koji su marširali u Šarlotsvilu, Virdžinija, i imamo televizijsku mrežu koja širi rasizam i teorije zavere.  Naš svet se opisuje na prevarantski način, a istorija se ponovo piše kako bi služila tim poremećenim narativima. Poslednja stvar koju trebamo, i poslednja koju bih očekivao da se desi jeste da se intelektualna čast od najvećeg značaja kao Nobelova nagrada, dodeli piscu koji utelovljuje glavne intelektualne bolesti našeg doba.  Samo se setimo da Nobelova selekcija dolazi u trenutku kada nasilni beli suprematisti predstavljaju Srbe (osuđene za ratne zločine prim.prev) iz devedesetih kao herojske primere šta treba da se uradi u našem svetu. To da bi Nobelov komitet iskoristio ovakav trenutak da odlikuje austrijskog pisca koji brani te ratne zločince je glupo.

Šta im je bilo na pameti?

Iskreno ne znam odakle da počnem u celoj ovoj situaciji, ali želim da budem jasan u onome što ne govorim. Ne govorim da ne treba da čitamo Handkeovu književnost. Moje primedbe nisu verzija starog pitanja da li treba da slušamo Riharda Vagnera.  Slobodno  ga slušajte. Slobodno čitajte Handkea.  Moja poenta je – jedna stvar je čitati Handkea, a sasvim druga dodeliti mu nagradu koja daje veliki legitimitet celokupnom njegovom delu, ne samo novelama i dramama koje su besprekorne i apolitične.

Handkeovo najpoznatije političko krivično delo jeste prisustvovanje sahrani srbijanskog moćnika Slobodana Miloševića koji je umro u zatvoru, čekajući presudu za genocide i ratne zločine. Handke ga je posetio tokom zatvora u Hagu nekoliko puta i održao je govor na njegovoj sahrani u Požarevcu. 2006. godine. Sve ovo je došlo nakon godina i godina Handkeovih tekstova o tome kako su Srbi pogrešno shvaćeni i kako im je nepravedno dodeljen lavovski deo krivice za krvoproliće koje se desilo nakon raspada Jugoslavije devedesetih godina.

Kontroverza oko Handkeove pobede leži u činjenici da je napisao seriju eseja 1996. godine koji su skupljeni u knjigu naslovljenu “A Journey to the Rivers: Justice for Serbia”. U knjizi,  zasnovanoj na kratkom putovanju u Srbiju, on se žali da mediji “neumoljivo pokazuju Srbe kao zlotvore”, a sebe navodno distancira od srbijanskog lidera, pišući da “je sa srpskim narodom, ne sa Miloševićem” – što se ispostavilo kao veoma čudno za jednog od nekoliko zapadnjaka koji su prisustvovali Miloševićevoj sahrani.

Pa u šta onda, zapravo Handke veruje i da li je to zaista toliko strašno? Handke je sažeo svoje stavove u veoma konkretnom članku koji je napisao za francuski list Liberation nakon objave knjige eseja 1996. godine.  Tekst je, nažalost, privukao malo pažnje u aktuelnoj diskusiji,  iako je jasno pokazao da Handke  širi teorije zavere kad je u pitanju genocid u Bosni. Na primer, napisao je da je pogrešno govoriti o “koncentracionim logorima” u BiH.

“Istina, bilo je neprihvatljivih kampova na teritoriji jugoslovenskih republika od 1992. do 19995., posebno u Bosni”, napisao je. “Ali prestanimo automatski povezivati te kampove sa Srbima u Bosni. Bilo je takođe hrvatskh i muslimanskih kampova, a zločini počinjeni na svim stranama će se naći pred sudom u Hagu.”

Da vam kažem nešto o logorima  Vojske Republike Srpske u Bosni koju Handke ni jednom nije posetio za vreme rata i šta ne priznaje: to su bili koncentracioni logori. Posetio sam ih za vreme rata, koji sam pratio za Vašington Post. Razgovarao sam sa zatvorenicima u logorima, kao i  sa onima koji sui h preživeli.  Međunarodni sud za ratne zločine  Ujedinjenih nacija u Hagu osudio je Srbe na velike kazne za zločine počinjene u tim logorima.

Da vam kažem još nešto o BiH: Bošnjaci nisu imali ništa slično industriji logora u koje su dovođene hiljade zatvorenika i tamo mučeni i ubijani. Pozicija koju je Handke usvojio – svi su to radili – je paralela koja bi bila smešna da nije toliko zla. Da li je bilo zločina koje su počinile bošnjačke snage? Da, ali izjednačavati mali broj pojedinačnih zločina sa sistemskim i masovnim ubistvima je očigledan oblik obmane i otklona. To je ono što poricatelji rade.

Handke, koji živi u Francuskoj, produbljuje tu obmanu u članku objavljenom u Liberationu.  Kada piše o Srebrenici, gde su srpske snage pogubile nekoliko hiljada Bošnjaka nakon što su osvojili enklavu, on dozvoljava da je to što se desilo  “grozan” ratni masakr, ali takođe navodi da treba da poslušamo “one koji su preživeli muslimanski masakr u mnogim srpskim selima oko Srebrenice”.  Ovo je isti princip “sve strane su to radile”, koji izjednačava ekstremno malo sa veoma mnogo, i ne uspeva da prihvati da su taj rat počeli Srbi i Milošević.

Handke je pun takvih stavova. Pisac Dejvid Rif, koji je izveštavao iz BiH, odvojio je vreme i pročitao “A Journey to the Rivers” nakon čega je izjavio:  “On ne zna o čemu priča. Došao je u Srbiju ne znajući ništa o komplikovanoj politici i, sudeći prema knjizi, otišao sa jednakim neznanjem”.  Mnogo je nagrađenih autora koji su imali glupe ideje o političarima i politici,  i pisali loše knjige s vremena na vreme. To ih ne diskvalifikuje za Nobelovu nagradu ili ručak sa njihovim urednikom. Ali o tome ovde ne govorimo. Ovde govorimo o poricanju genocida – okretanju istorije naopačke, pretvaranju počinitelja u heroje, a žrtava u zločince.  Ova istorija hrišćanskih ubistava muslimana zbog navodne odbrane njihove kulture, je posebno važno da se dobro razume u vreme povećane diksriminacije muslimana i drugih manjina u SAD i Zapadnoj Evropi.

Odgovor Švedske akademije je ispod svakog nivoa.  Suočen sa prvim talasom prigovora zbog izbora koji su napravili, stalni sekretar Akademije Mats Malm je izjavio Njujork tajmsu da je Handke izabran na osnovu književnosti i estetike. “Nije na Akademiji da suprotstavlja kvalitet književnosti na suprot političkih stavova”, rekao je Malm.

Ovo nije toliko daleko, u takmičenju opravdavanja odluka, od Elen DeGeneres koja govori o divnom čoveku Džordžu V. Bušu (zanemarićemo stotine hiljada ubijenih kao rezultat njegove invazije na Irak). Naš svet je politički, što se nadam da cene i Elen i  Švedska akademija.  Ljudi koji imaju moć i uticaj takođe imaju i posebnu odgovornost da sopstvene reči i naklonosti povežu sa realnim svetom.

Dok je Stokholm daleko od Bosne, ipak nije toliko daleko od Norveške, gde je terorista Andreas Brejvik 2011. ubio 77 ljudi, među njima mnogo dece u letnjem kampu. Brejvik je bio opsednut Balkanom i napisao je manifest od 1.500 strana u kojem je često pominjao i hvalio srpske ultranacionaliste koji su bili Miloševićeve igračke. Braneći Srbe koji su širili nasilje Bosnom, nije u našoj današnjoj kulturi bezazlen čin ignorancije kojem Komitet koji dodeljuje nagrade nema zašto da se suprotstavlja. Taj prilagodljivi osećaj prema genocidu hrani talas nasilja koji utiče na sve nas.

Peter Handke ima pravo da misli šta želi. Može da laže koliko želi. To je njegovo pravo. Međutim, ja naprosto ne mogu da verujem da je Švedska akademija uradila šta je uradila. Njihova neodgovorna odluka ravna je kapitalisti koji prodaje konopac kojim će kasnije biti obešen. Estete iz Nobelovog komiteta su napravile izbor koji će uništiti njihovu nagradu, kako i zaslužuju.

* Tekst originalno objavljen na portalu The Intercept 10. oktobra 2019. godine