Kako je privatizovano preduzeće “Beograd film”, koja je uloga države Srbije u tom procesu, postoje li alternative privatizacijskom modelu i koji su novi modeli za upravljanje javnim dobrima u kulturi, neka su od pitanja na koja su u sredu, u sali Novog bioskopa “Zvezda” pokušali odgovarati učesnici prvog u nizu otvorenih razgovora koje organizuje grupa koja je oslobodila / okupirala bioskop.

Prisutnima u sali se preko skajpa obratio i Nikola Đivanović, kupac “Beograd filma”, koji je zbog finansijskih malverzacija sa bioskopima osuđen na tri godine zatvora 2011. godine, i pušten na slobodu nakon odsluženja dve trećine kazne.

Đivanović se već javljao aktivistima koji se od prošlog petka nalaze u zgradi bioskopa “Zvezda” i pokušavaju da ga dovedu u iole pristojno stanje nakon godina propadanja, poslao im dokumenta oko privatizacije, a prethodno im je pretio policijom. Moderator razgovora i član Pokreta za okupaciju bioskopa Ivan Velisavljević razgovarao je s njim, mada mu je u jednom trenutku pitanja postavljala i publika. Velisavljević je pitao zašto se bioskop “Zvezda” , koji se nalazi u zgradi pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika Beograda, raspada.

Đivanović: Zašto se bioskop raspada?

Velisavljević: Da, zašto je u toliko lošem stanju?

Đivanović: Pa zato što preduzeće nema para da investira u tu delatnost.

Publika: Koje preduzeće?

Đivanović: Preduzeće “Beograd film”.

Velisavljević: Za koju delatnost ima novca?

Đivanović: Preduzeće nema novca ni za kakvu delatnost zato što je račun preduzeća blokiran.

Velisavljević: Zašto je blokiran?

Đivanović: Zato što ga je blokirala Poreska uprava.

Velisavljević: Zašto ste Vi kupili “Beograd film” ako niste želeli da održavate njegovu delatnost po ugovoru kojim ste bili obavezni?

Đivanović: Ja sam održao ugovornu obavezu o delatnosti.

Velisavljević: Kako?

Đivanović: Tačno po ugovoru koliko je trebalo: dve godine.

Velisavljević: Šta je vaš plan u ovoj situaciji?

Đivanović: Ja ne planiram apsolutno ništa.

Hana Selimović (članica Pokreta): Šta povodom krivične prijave koja je podneta protiv NN lica kojih je bilo oko 350 i koliko tražite para za bioskop?

Đivanović: Ja ne mogu to da vam kažem bez da se dogovorim sa akcionarima.

Selimović: Rekli ste nam na Facebooku da ako svako bude uložio po 100 evra da možda možemo da dođemo do neke cifre.

Đikanović: Pa naravno.

(publika smeh)

Velisavljević: Hoćete li otprilike da kažete cenu, pošto je bilo predloga da država otkupi, pa da država zna koliko para treba da da.

Đivanović: Pa to je kao da vi mene pitate koliko vaš otac želi za njegov stan. Ja pojma nemam, ja ne mogu da utvrdim cenu za nešto što nije moje privatno vlasništvo.

Publika: Pa čije je vlasništvo?

Đivanović: To je vlasništvo "Beograd filma".

Velisavljević: Ko je vlasnik "Beograd filma"?

Đivanović: Vlasnik "Beograd filma" se vidi po svim papirima. Otiđite na adresu Agencije za privredne registre, i videćete taćno.

Velisavljević: Možete li vi da nam kažete?

Đivanović: Mogu. Preduzeće se zove LBT (loše se čuo naziv, moguće je i da je LDT op.a.).

Velisavljević: Ko je vlasnik tog preduzeća?

Đivanović: Mogu da vam kažem samo da nisam ja.

Velisavljević: A znate li gde je sedište tog preduzeća, bilo šta sem imena?

Đivanović: Ne čujem pitanje.

Publika: Ko je podneo krivičnu prijavu i da li vama ne smeta da budemo ovde, ako ne smeta Beograd filmu.

Đivanović: Pa vi ste valjda pročitali krivičnu prijavu, podnelo ju je preduzeće koje je vlasnik.

Velisavljević: Dobro pošto vi nemate ništa protiv da mi budemo ovde, mi ćemo nastaviti da budemo ovde još neko vreme, a vas pozdravljamo.

Ovako je tekao razgovor sa Đivanovićem koji je 2007. za 9,2 miliona evra kupio 70 odsto kapitala „Beograd filma”, sa 14 bioskopskih sala na atraktivnim lokacijama u Beogradu. Dragan Jeličić, nekadašnji urednik programa u "Beograd filmu" kaže da je Đivanović nepunih dve godine nakon kupovine "Beograd filma”, prodao pet sala Ivici Todoriću za cifru između 18 i 22 miliona evra.

“Za pet sala je dobio dva do tri puta veću sumu nego što je platio svih 14 sala”, kazao je Jeličić.    

Poništiti privatiizaciju: Milanka Janošević i Srđan Dragojević Foto: Ana Benačić

Srđan Dragojević, reditelj i skupštinski poslanik Socijalističke partije Srbije, ukazao je na to da postoje bar dva osnova da se privatizacija „Beograd filma“ poništi.

“Prva stvar je poslovanje. Postoje materijalni dokazi. Distributeri imaju fakture sa ‘Beograd filmom’ i tu se tačno vidi da je do prekida prikazivanja došlo mnogo ranije nego što je on po zakonu morao da uradi. Druga stvar je da je procenjena vrednost ‘Beograd filma’ bila oko 68 miliona evra za tih 17.000 kvadrata. On je kupio za 9,2. To je takođe osnova da se privatizacija poništi zbog ogromne štete koja je naneta državi”, tvrdi Dragojević.

Podsetio je da je pre privatizacije tražio da se makar četiri, pet bioskopa izuzme od privatizacije, kao objekti od posebnog kulturnog značaja za Grad Beograd.

“Sekretarka za kulturu Beograda u to vreme Gorica Mojović se smejala toj inicijativi i tvrdila da bioskopi nisu kultura”, rekao je Dragojević.

Pre godinu dana je uputio Ministarstvu kulture poslaničko pitanje o “Beograd filmu” i šta se može uraditi s tim danas. "Dobio sam odgovor da nisu nadležni. To je jedan od najčešćih odgovora u Srbiji. Meni je jako drago što se našao neko nadležan i ja vam se zahvaljujem na tome”, kazao je Dragojević.

Privatizacija “Beograd filma” je izvedena po modelu koji je, uz odobrenje Agencije za privatizaciju, predložila konsultantska kuća Ces Mekon, čiji je vlasnik u to vreme bio Zvonko Nikezić, a izvršni direktor budući premijer Srbije Mirko Cvetković, kazala je Milanka Janušević, nekadašnja predsednica Nadzornog odbora, a danas predstavnica malih akcionara “Beograd filma”. 

“Oni su u tom trenutku bili jako moćni. Svakim gestom su nam stavljali do znanja da ono što oni kažu mi to moramo izvršiti, jer će sve to loše da se završi po nas. Jedna od takvih je pismo koje je Nikezić uputio direktoru ‘Beograd filma’ Miroslavu Ceniću da je u našem interesu da se ne obraćamo medijima , jer to šteti samom procesu privatizacije, a i bilo bi štete i za nas.”

Janušević je ispričala kako su se radnici pokušali boriti sa preduzeće, da su radili tri godine bez plate, ali su svaki dan dolazili na posao.  

“Bilo nas je malo – 135. Nismo ni jednu traku puta mogli da zaustavimo, ali borili smo se. Shvatili smo da moramo da poduzmemo nešto i potrudili smo se da predložimo neku inicijativu. Jedna od njih je bila da jedan od bioskopa prodamo, jer je naša delatnost sistematski uništavana godinama, u pretprivatizacionom periodu – cilj je bio što više obezvrediti bilo koje preduzeće i svom favoritu prodati za što nižu cenu. Mi smo, dakle, nudili da prodamo jedan bioskop, nije nam bilo dozvoljeno. Na sve je stavila šapu famozna Agencija za privatizaciju. Onda smo pokušavali da izdamo u zakup, ali i za to ste morali tražiti dozvolu od Agencije. Do tog vremena smo imali regresirano gorivo za naše bioskopske sale. Odjednom nam je ukinuto. Morali smo plaćati punu, industrijsku cenu, a tu je i piraterija koju je država dozvolila.  

To je bio način da nas država što više obezvredi, da budemo što jeftinije prodati. Shvatili smo da će da nas pusti niz vodu, da nema ništa od naše inicijative, da nema nikakve pažnje od države za ovo preduzeće koje je trebalo da bude od posebnog značaja. U početku je predlagano restruktuiranje, što je značilo da će pažnja da se obrati na koji način će se prodati preduzeće. Međutim, kako je vreme prolazilo, postajali smo svesni da ćemo proći kao svi ostali u armiji opljačkanih jer je tada retko ko od nas mogao da shvati da nas zapravo država pljačka”, kazala je Janušević.  

Zainteresovanih za razgovor je bilo dosta, a među njima su bili i bivši radnici "Beograd filma"  (foto: Ana Benačić)

Branimir Stojanović, iz kolektiva „Učitelj neznalica“, kazao je da je u prvom predlogu ugovora pisalo da kupac mora delatnost da sprovodi 99 godina.

“Nažalost, Agencija za privatizaciju, to jest država je rekla ‘morate da privatizujete s tim da kupac delatnost održi dve godine’. Nakon dve godine on je stekao sva prava”.

Stojanović je dao širi kontekst celoj priči, podsećajući kroz koje modele je država izvela procese privatizacije – devedesetih kroz rat, a posle 2000. preko Zakona o privatizaiji za koji tvrdi da je protivustavan.

“Zakon je anti ustavan i proizvodio je potpunu anomiju. Ovo isključenje društva iz procesa je proizvod te anomije. Bioskop je privatizovan u specifičnom momentu jednoj epohi koja ide kroz restruktuiranje, to je proces koji ubrzava privatizaciju i zakon stavlja van zakona. Ovo gde mi danas sedimo, je prostor u koji je bilo moguće ući jer su radnici od 2005. bili u borbama da to obezbede”, kazao je Stojanović i dodao da država više ne bi trebala da bude vlasnik bioskopa “Zvezda”.

„Država je, ne zaboravite, takođe oblik privatnog vlasništva. Državno vlasništvo je isto što i privatno. Ovde je problem što je to bilo društveno vlasništvo i to niko ne raspoznaje. Društvenno vlasništvo je imalo dobru osobinu da niko nije bio vlasnik, ali su pod određenim uslovima svi imali pravo upravljanja. Podvala čitave privatizacije je – daćemo vam vlasništvo kao malim akcionarima, ali ćemo vam uzeti pravo upravljanja. Onog momenta kad smo zamenili pravo upravljanja za vlasništvo, tog momenta smo se našli u ovom hororu“, ističe Stojanović.

Tome se usprotivio Jeličić jer ne smatra da je vraćanje „Beograd filma“ u status društvene svojine dobro rešenje: "Jedan od razloga što sam otišao iz ’Beograd filma’ je taj što na radničkom savetu niste mogli da se dogovorite ni oko čega. Kakva crna društvena svojina. Vraćati ’Beograd film’ ili četiri bioskopa u društvenu svojinu 2014. je ravno samoubistvu.“

Učesnici razgovora ispod platna i Đivanović na platnu (foto: Ana Benačić)

Danas radnik u kulturi, a u vreme privatizacije bioskopa zamenik direktora Filmskog centra Srbije, Svebor Midžić, na pitanje Velisavljevića zašto je izostala podrška struke radnicima “Beograd filma” odgovorio je da se sve svodilo na dopise i da se nije moglo mnogo šta uraditi. No, nadovezujući se na priču o procesu privatizacije uopšteno Midžić je rekao:

“Užasno me nervira što je postojala i postoji zabrana mišljenja izvan privatizacije. Privatizacija se pojavljuje kao jedini model i ne sme da se misli mimo nje. Društvena svojina je neefikasna, zborovi radnika su neki ludi ljudi koji se bune i gde god da odete to je bio zid na koji ste nailazili. Lično mislim da je pitanje ‘Beograd filma’ i ovoga što se desilo ovde zapravo pitanje limita privatizacije i alternativnih načina kulture.”

Pitanje upravljanja i budućeg pravca akcije okupacije ili oslobođenja bioskopa “Zvezda” pomenuo je i Branimir Stojanović.

“Ova okupacija postavlja pitanje šta dalje. Okupacija je proces koji traje neko vreme ali moramo se pitati koji model upravljanja želimo. Do sada smo imali model upravljanja koji nije bio mnogo uspešan, proces privatizacije je doveo do potpune devastacije ne samo ovog bioskopa, nego čitavog društva, ispraznio ga od bilo kakvog smisla. Pitanje je sada kako ćemo upravljati, kakav model uopšte u institucijama kulture želimo.”

To je ključno pitanje na koje za sada niko nema odgovor. No, izvesno je da će ono biti u fokusu dok traje okupacija bioskopa, jer je iz iskustava iz sveta jasno da se ti modeli još traže.

„Na primer, Teatro Valle u Rimu je jedna od situacija kada postoji mogućnost da su sami građani preuzeli pozorište i vode ga već tri godine. Oni su u nekoj vrsti prećutnog pakta sa gradom koji im plaća struju, ali oni zadržavaju sva upravljačka prava. Znači, postoje modaliteti koji mogu da obezbede da se program odvija, da građani participiraju u tom programu i to je neka vrsta eksperimenta koji traje“, zaključio je Midžić.

U toku razgovora među učesnicima i publikom je bilo onih koji su pričali svoje uspomene na "Zvezdu", ali o tome će Kontrapress napraviti odvojen izveštaj.