U saradnji sa izdavačkom kućom Clio i magazinom Lice Ulice, objavljujemo feljton iz knjige "Pod istim krovom", u kojem razgovaraju novinar nemačkog Die Zeita Henning Sußebach i sirijski izbeglica Amir Baitar, kojeg je Henningova četvoročlana porodica primila u svoj dom u okolini Hamburga. Njihovi dijalozi tiču se aktuelnih pitanja vezanih za situaciju sa izbeglicama, počev od svakodnevnih problema zajedničkog života, poput običaja, shvatanja porodice i muško-ženskih odnosa, do složenijih razmatranja odnosa zapadnog sveta i islama, međusobnih predrasuda, itd. 

Hening

Ponekad, noću, Amirov glas zvuči uznemirenije nego inače, i sam sebi upada u reč. Zvuči kao da se svađa s nekim preko telefona. Kada se to prvi put desilo, otišao sam u njegovu sobu, gde je on stajao, nasmešio se i prošaputao: „Moja mama“. I pričao je, pričao i pričao na svom jeziku, na kome mi nismo uspevali da razlikujemo sreću od besa, čak ni odgovore od pitanja. Svako malo bismo čuli svoja imena, između arapskih reči. A kada se razgovor nakon pola sata smirio, pitao sam Amira da li bih mogao da razgovaram s njegovom majkom. Uključio je zvučnik i dodao mi telefon. Rekao sam „halo“, i zamolio Amira da prevede svojoj mami kako se mi brinemo o njenom sinu. Odgovorila je nešto što istovremeno uopšte nisam razumeo, ali sam i potpuno shvatio, pošto je to bio glas koji dolazi iz rata, glas osobe u životnoj opasnosti, glas žene koju najverovatnije nikada neću upoznati, glas majke čijeg sina smo smestili kod nas, glas koji je zvučao mnogo čvršće, jasnije, mladalačkije nego što sam mogao zamisliti, s mojom stereotipnom slikom o majci trinaestoro dece. Glas Vafe, čije lice sam samo jedan jedini put video na mobilnom telefonu, i ne znam ni koliko godina ima, ali koja je od tada za mene postala realna, do kraja me je potresao pošto sam tek tokom tog spontanog razgovora s njom, koja je bila istovremeno i tako daleko i tako blizu, postao svestan u kolikoj meri je stvar čiste slučajnosti da smo mi pošteđeni toga kroz šta ona prolazi.

Amir

Rado bih živeo u Nemačkoj, i drage volje bih upoznao više Nemaca. Mogu zamisliti i da se zaljubim u Nemicu i oženim se njom. No, kako da je upoznam? Gde su ti Nemci? To nije jednostavno pitanje.

Kada sam došao u Hamburg, sve je bilo vlažno i sivo. Padala je susnežica, vreme je prosto bilo grozno. Nije bilo žive duše na ulici. Kada sam pitao Heninga da li će vreme i ostati takvo, odgovorio mi je: „Ne, za par meseci će doći proleće, pa ćeš videti kako će biti lepo vreme. Onda će sve biti drugačije“.

Ali proleće je došlo, a ništa se nije promenilo. Ili, bolje reći, priroda se promenila ali ljudi nisu.

Već nekoliko meseci živim kod Heninga i njegove porodice, pohađao sam nekoliko kurseva nemačkog i sad govorim jezik podnošljivo. Više znam o tome šta Nemci jedu i počinjem da razumem njihovu tradiciju i navike, ali jedno nikako da shvatim: gde je tih 82 miliona Nemaca?

Imaju divne kuće sa božanstvenim baštama, ali ih ne koriste. Gde su ti stariji što rado vole da udahnu svež vazduh i satima čuče u bašti? Ulice su čiste, nigde nema đubreta, ali na ulici nema ni dece. Zar se ne igraju napolju? Gde su mladi? Evropa je stvarno jedan star kontinent. Proleće je stiglo, drveće počinje da zeleni, cveće sve više cveta, sunce sija skoro ceo dan, ali nigde žive duše!

Jednog takvog toplog dana Hening me je pozvao u šetnju. Bilo je pola devet uveče. Očekivao sam da ćemo na ulici sresti mnogo ljudi, videti decu kako se igraju. Jedno vreme smo hodali, razgovarali i smejali se. Odjednom je pored nas prošla žena na biciklu. Pitao sam Heninga: „Već se desetak minuta šetamo, i tek sad smo ugledali drugu osobu na ulici. Da li je to život?“ A on mi je jednostavno odgovorio: „Da, tako je to kod nas. Ljudi su u kućama i najčešće gledaju televiziju“.

Zapalo mi je za oko da su po dvorištima svuda bile baštenske stolice na kojima niko nije sedeo. Još jednom sam pitao: „Zar ovde ljudi ne sede u dvorištima? Pogledaj kako su predivna! Kod nas u Siriji bi, u kasno poslepodne  ili predveče, ljudi sedeli u parkovima ili šetali ulicama, naročito stariji ljudi s proleća. Ili bi samo stavili stolice ispred kućnih vrata i međusobno se posećivali“.

Zaista je bilo lepo vreme, ali uprkos tome smo tek deset minuta kasnije videli sledeću osobu koja je radila u bašti. Iznenada je Hening uzviknuo: „Gledaj tamo, eno dece!“. Videli smo troje dece na biciklima – jednog dečaka i dve devojčice. Dečak je imao crnu kosu i tamniju kožu, što u prvom trenutku nisam ni primetio. A onda je Hening pozdravio decu. Deca su mu uzvratila. „Odakle ste?“ „Ja sam iz Sirije, a ovo su moje sestre“, rekao je dečak.

Morao sam da se nasmejem, i iznova sam ponavljao: „Šestoro ljudi u trideset minuta, a polovina njih su stranci.“

Gde li ću samo upoznati te Nemce?

Amir

Ovde u Nemačkoj svako dete izgleda zna reč „izbeglica“. Svuda se o tome govori, verovatno čak i u školi. Svi se interesuju za tu temu. Otkada je moj nemački postao toliko dobar da mogu da razumem vesti, primetio sam da smo mi izbeglice generalno najbitnija tema u Evropi. Na radiju i televiziji konstantno se izveštava o izbeglicama, šta rade, koliko ih se zaglavilo u Idomeniju, koliko bi ih još moglo doći u Nemačku. Mogli biste pomisliti da ovde besni rat. A pri tome su izbleglice ljudi koji su pobegli od rata!

U Siriji je ranije bilo izbeglica iz drugih zemalja, ali oni nikada nisu bili neka velika tema. Reč „izbeglica“ sam prvi put čuo na televiziji, kada su govorili o palestinskim izbeglicama. U toku u rata u Iraku 2003. godine – imao sam dvanaest godina i išao u šesti razred – skoro dva miliona Iračana prebeglo  je u Siriju. Bili smo mala zemlja, sa između sedamnaest i dvadeset miliona stanovnika, i odjednom je na to došlo još dva miliona ljudi. I, šta se desilo? Ništa se nije desilo. Naravno da nije bilo lako primiti dva miliona Iračana, podrazumeva se da je bilo deficita na tržištu rada, u snabdevanju hlebom i vodom, na stambenom tržištu, u svim sferama života. Ali sve je prošlo dobro. Ljude nismo zvali izbeglicama već Iračanima. I palestinske izbeglice smo najčešće jednostavno zvali Palestincima, ili Sirijcima palestinskog porekla.

Kada je u Siriji izbio rat, mnogo izbeglica potražilo je zaštitu u zemlji. U Deir ez-Zoru je bilo relativno mirno, te je mnogo ljudi tamo i prebeglo. Ta interno raseljena lica živela su u praznim staračkim domovima, a mi smo ih snabdevali hlebom i vodom. Ja sam im lično nosio domaći hleb koji je pekla moja mama.

Stekao sam utisak kako se u nemačkim vestima o izbeglicama u Evropi izveštava više nego o stvarnom ratu i Siriji. Tamo svakog dana umiru ljudi, a uprkos tome, na dnevniku su uvek prve vesti vezane za izbeglice i stav političara na tu temu.

To delimično mogu i da razumem. Nijedan čovek se ne može interesovati za sve zemlje. Ni ja se svakog dana ne pitam šta se dešava u Meksiku, Kolubiji, Kini ili Japanu. Ali ipak bi moglo biti više interesovanja za nas Sirijce.

Amir

Osećam kako me život u Nemačkoj menja. Kada bi me pristalice ISIS-a videle kako se ovde oblačim, u košulju kratkih rukava i uske farmerice – ubili bi me. Ili kada bi videli kako se brijem! Moram da se brijem jer nemam baš jaku bradu, a neobrijan ne izgledam baš lepo.

Često se desi i da propustim poneku molitvu. Kad dođem kući i učim do kasno, ponekad nemam volje da se molim. Osim toga, posle ritualnog pranja bih se skroz razbudio, pa ne bih mogao da zaspim još sat-dva. U takvim slučajevima dešava se da bez molitve odem u krevet.

U načelu, morao bih se uvek oprati kad dodirnem Heningovu ženu. Sada smatram da ne moram to da radim, pošto je ona u međuvremenu za mene postala druga majka. Nemam apsolutno nikakvih seksualnih misli, pa se pitam zašto bih onda morao da se perem pre molitve? S druge strane sam, opet, nesiguran: smem li tako da razmišljam? Da li mi je to iko dopustio? Ne, to je samo moja lična interpretacija! Onda se opet operem nakon što je dodirnem, a mi se dodirnemo potpuno slučajno, kad ručamo ili dok zajedno radimo moje domaće zadatke. Nakon toga u svojoj sobi mozgam šta da radim.

Veoma religiozni ljudi smatraju kako gube ritualnu čistotu ne samo kada dodirnu ženu, već i kad pogledaju ženu koja je oskudno odevena. Ja to ne mislim. Inače bih ovde u Nemačkoj morao stalno da se perem. Pogotovo sada kad je leto.

Hening

Nakon pola godine na površinu je izašla najveća zabluda, koja se ticala uloge koju smo dodelili našoj deci. Supruga i ja smo pretpostavili kako će naši ćerka i sin biti svedoci i posmatrači. Potcenili smo ih.

Supruga i ja nismo imali nameru da pri susretu sa Amirom zauzmemo krstaško-snishodljiv stav, niti da ga spopadnemo našim zapadnjačkim vrednostima. No ipak smo ponekad bili nestrpljivi. Kad god smo Amira zafrkavali rečenicama poput: „Već se radujem što ćeš me za deset godina, uz svoje sirijsko gostoprimstvo, pozvati na pivo“; kad god bi mu moja žena rekla kako se oseća poniženo svaki put kada Amir kaže kako u Kuranu stoji da čovek ne sme da dodirne ženu, niti je pogleda pošto – tako to moja supruga vidi – taj stav svodi ženu na jednostavan seksualni objekt, kao i svakog muškarca na isto tako prostu, požudnu životinju – naša ćerka bi nas uvek povukla u stranu i prošaputala: „Dajte mu još malo vremena...“.

Jedna petnaestogodišnjakinja, s najkraćim šortsem u kući, najviše razgolićena od svih nas, postala je Amirova prva braniteljka. To bi se lako moglo objasniti mladalačkim pobunjeništvom, ali kada je čovek otvoreniji i osetljiviji nego u pubertetu? Ipak, tu je reč o još nečemu: naša ćerka je za najkraće moguće vreme postala svesna svog ličnog uticaja u svetu.

A naš sin? Za njega, desetogodišnjaka, Amirovo useljenje bilo je brutalno poput prirodne katastrofe, prodrmalo ga je kao što bi razvod roditelja: odjednom se porodična tektonika izmenila, pažnja se delila na drugačiji način, izgubio je status miljenika. Istovremeno je Amiru bilo lakše da izgradi odnos s našim sinom nego s našom ćerkom, zbog pola. Počelo je time što su solidarno obojica gnjavili oko hrane, pa onda je usledilo zavereničko namigivanje, sve do obazrivog razbarušivanja kose. Sada jedan drugog golicaju na sofi. Uveče igraju fudbal u bašti. Veliko i malo kuče odmeravaju snagu u igri.

U međuvremenu, naš sin smatra kako „Amir treba zauvek da ostane s nama. Bez njega je previše prazno kod nas“.

Epilog

Da bi integracija uspela, umesto milijardi koje se ulažu u podršku i projekte na tržištu rada, treba nam nešto skroz jednostavno: otvorenost i razmena. U zemlji trenutno ima previše uverenja, a premalo doživljenog. Nema ništa loše u uverenjima, ali bilo bi bolje kada bi se ona zasnivala na iskustvu. Stoga želimo da ono što smo spoznali, što osvešćuje i ohrabruje podelimo sa što više ljudi, levičara ili desničara, mladih i starih, vernika ili ateista, ljudi migrantskog ili nekog drugog porekla.

* Kraj