U saradnji sa izdavačkom kućom Clio i magazinom Lice Ulice, objavljujemo feljton iz knjige "Pod istim krovom", u kojem razgovaraju novinar nemačkog Die Zeita Henning Sußebach i sirijski izbeglica Amir Baitar, kojeg je Henningova četvoročlana porodica primila u svoj dom u okolini Hamburga. Njihovi dijalozi tiču se aktuelnih pitanja vezanih za situaciju sa izbeglicama, počev od svakodnevnih problema zajedničkog života, poput običaja, shvatanja porodice i muško-ženskih odnosa, do složenijih razmatranja odnosa zapadnog sveta i islama, međusobnih predrasuda, itd. 

Hening

Od kada se Amir uselio kod nas, dobili smo još jednog podstanara, tihog i nevidljivog: Alaha. Još pre našeg odlaska na odmor, videli smo Amira kako pognute glave korača po kući dok gleda u ekran na svom mobilnom. Imao je Meka aplikaciju, neku vrstu religijskog kompasa. Sada znamo da se iz naše dnevne sobe, u pravcu juga, ravno kroz baštu, preko magnolija i dalje preko komšijine kuće od opeke, preko naše lokalne pijace, pa još 4368 km dalje, nalazi Meka.

Od prvog dana se Amir između izlaska i zalaska sunca pet puta molio. Svako malo bi naglo prekinuo razgovor s objašnjenjem: „Izvinite, vreme je za molitvu.“ Ustao bi od stola, otišao u gostinjsko kupatilo u prizemlju, i onda nestao u svojoj sobi. Kroz našu sobu se pružao trag od kapljica i otisaka stopala, koji je lagano isparavao zbog podnog grejanja. U gostinskom kupatilu odjednom se između medicinskog ormarića i rezervi toaletnog  papira našla prazna flaša koka kole, čiju konkretnu funkciju dugo nismo razotkrili. Pretpostavljali smo da to ima veze s nekom vrstom rituala i higijenom. Da baš flaša koka kole, simbol američkog kapitalizma, služi muslimanu za čišćenje!

Čudili smo se, smejuljili, i opažali da je, ma koliko nam se to činilo neobičnim, naša poprilično nereligiozna svakodnevica počinjala da bude definisana ritmom čoveka čija je vera mnogima na zapadu bila nerazumljiva, i o kojoj su imali određene stereotipne predstave. Od kada su nam atentatori koji se pozivaju na Alaha sve bliži, niko više nije bio bez predrasuda.

Amira nismo ni jednog momenta na bilo koji način doživeli kao pretnju. Pa ipak nam je bio stran takav oblik ispoljavanja religijske pripadnosti: bez ikakvog objašnjenja, kruto se pridržavajući samog čina.

Amir

Pre preseljenja sam se pitao da li će se moja nemačka porodica uplašiti od pomisli da sam musliman. Da, ja sam musliman. Postim. Molim se pet puta na dan od svoje dvanaeste godine. Ali nisam verski fanatik. Neki moji prijatelji Sirijci u Nemačkoj su puno radikalniji, a neki mi čak i zameraju da nisam dovoljno pobožan.

Ana, moja prijateljica iz Saksonije, je znala da sam religiozan. Pitao sam je da li bi to mogla i da kaže Heningu, nakon što sam se odlučio da sa njima stanujem. U Saksoniji su mnogi imali predrasude prema muslimanima, zato sam hteo da budem siguran da je u redu za Heninga i njegovu porodicu što sam religiozan. Kada mu je ona to prenela, prihvatio je i smatrao da je to u redu. Barem sam ja to tako shvatio.

Kada sam se kod njih uselio život mi je postao  komplikovaniji nego što sam mislio. Pre svake od pet molitvi moram da obavim ritualno čišćenje. Zato mi je neophodno da budem svestan zašto obavljam abdest[1], da izgovorim „Bismillahi-r-rahmani-r-rahim“ („U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog“) i da onda tri puta operem ruke, tri puta isperem usta, tri puta isperem nozdrve, tri puta se umijem i operem ispod pazuha, da se poprskam po kosi, pokvasim uši i na kraju tri puta operem stopala. Pored rituala čišćenja, moram se oprati nakon svakog odlaska u toalet, kao i ako sam dotakao ženu.

Kupatilo u prizemlju je usko i malo, te je teško da tu obavim abdest. Lavabo je mali. Kada u njemu perem stopala moram da se skroz iskrivim, i onda pokvasim sve okolo. Na spratu postoji kupatilo s kadom, ali nisam hteo da smetam porodici, naročito ne kada se molim rano ujutru i kasno uveče. Takođe sam hteo da izbegnem da na putu od kupatila do moje sobe bilo koga sretnem, tako skroz mokar. Sigurno bi mislili: „Šta li samo taj tamo radi?“ A kada, na primer, zatvorim vrata svoje sobe dok se molim, zamišljam da se oni pitaju: „Šta li on tamo priča, šta li samo radi tamo unutra? Da li možda upravo pravi bombu?“ Na početku sam se malo bojao, i da budem iskren, nisam se baš najprijatnije osećao.

Onda sam stavio flašu koka kole u kupatilo. Tako sam mogao da operem stopala nad WC šoljom, da se sav ne iskrivim i da ne isprskam celo kupatilo. U Siriji sva kupatila imaju otvor za odliv, u koji se slije voda. Bogatije porodice imaju bidee, tako da je onda pranje jednostavnije nakon obavljanja fizioloških potreba.

Jednom me je Hening pitao šta radi flaša koka kole u kupatilu, i da li pripada meni. Bojao sam se da će misliti kako ja iz nje pijem vodu, i da sam je tamo zaboravio. Na samom početku mog boravka sam je čak sakrivao, ali sam onda kasnije pomislio: „Pa, flaša je moja i vremenom će prihvatiti da tamo stoji.“ Dakle, rekao sam mu da mi je flaša neophodna za ritualno pranje pre molitve. Teško je Nemcima sve objasniti kada ne znaju detalje. Što se tiče Islama, kod njih je više reč o osećanjima nego o poznavanju.

Hening

Suštinsko i sporno pitanje u svakoj debati o integraciji je religioznost, i baš po tom pitanju je rastao vakuum neizgovorenog i neupitanog. Već se i sama pretpostavka da nemamo predrasude pokazala netačnom. Tome je pridodata još jedna: bili smo potpuno nepripremljeni! Jeste da sam kao novinar bio u Egiptu par dana pre nego što je s vlasti srušen Hosni Mubarak. A onda, nakon revolucije, nedelju dana u Tunisu. Proveo sam i dvadeset četiri sata u pojasu Gaze, u do sada poslednjem ratu između Palestinaca i Izraelaca, tokom jednog kratkog primirja. Ali nisam nikakav stručnjak.

Jedne večeri kada je Amir otišao u svoju sobu, potražio sam u našem regalu knjige iz te oblasti koju mi Evropljani zovemo Bliski Istok. Izbrojao sam ih osam. Sedam romana i jedna knjiga eseja. Napisali su ih pisci u egzilu, deca emigranata poput Navida Kermanija, Abasa Khidera ili Kaleda Hoseinija. Osam knjiga! Pročitao sam više romana od jednog jedinog američkog pisca – Filipa Rota, ili Japanca Harukija Murakamija, nego od autora iz ogromne oblasti koja se prostire između Magreba i Hidukuša. Naterao sam se da postavim pitanja, i zamolio Amira za odgovore kako bih popunio vakuum u kome smo se nalazili.

Amir

Hening zna par stvari o Islamu, ali me ipak uvek iznova iznenadi koliko malo ljudi znaju o mojoj kulturi i mojoj veri. Svi tako puno čitaju, slobodni su da se informišu u vezi sa svim stvarima, a ipak im puno toga nije jasno. I kuća u kojoj živim je puna knjiga; poslao sam jednom prijatelju u Siriji fotografiju police, on me je upitao: „Je li ti to živiš u biblioteci?“ No, tu su samo rukopisi sa zapada. Jednom sam pitao Heninga da li zna šta znači džihad. Rekao je: „Naravno! Džihad znači sveti rat. Teroristi smatraju da su u svetom ratu kada izvedu teroristički napad i pozivaju se na Alaha.“

To i jeste i nije tačno.

Kada sam mu objasnio šta reč džihad zaista znači, sasvim se iznenadio: kada podržavaš humanitarne organizacije, to je takođe džihad. I kada čovek posti. Obično čovek vodi džihad protiv samog sebe, za dobro a protiv zla u sebi. Ali kada teroristi tvrde da teroristički napadi imaju veze sa svetim ratom – onda je to u osnovi pogrešno. Nijedna religija ne dopušta ubijanje drugih ljudi, te tako ni Islam. To nigde ne piše.

Kao što se Hening čudi mojoj religioznosti, tako se i ja čudim da tako malo ljudi ovde ide u crkvu. A pritom se neki vrlo jasno izjašnjavaju kao hrišćani. I Hening mi je prvih dana rekao da su oni hrišćani. Ali, niti se mole, niti idu u crkvu. Zapravo je Hening ateista. To smatram pogrešnim. Ateizam je u Islamu nešto jako loše. U Siriji skoro da nema ateista, samo zanemarljiva manjina. A onda sam došao u Nemačku, tačnije rečeno u Istočnu Nemačku, gde su svi bili ateisti. „O bože, gde li sam to dospeo?“, razmišljao sam. I Ana je ateistkinja. Pa ipak sam video da je ona jako dobra osoba. „Ateista i dobar čovek? Kako to moguće?“, razmišljao sam na početku.

Henning

Amir je jednom izjavio kako je razočaran koliko se Nemci malo interesuju za njegovu domovinu. Naš utisak je bio da smo Amira sve vreme propitivali šta najnovije vesti znače za njega i njegovu porodicu, naginjali smo se nad prevtrljivim raznobojnim mapama koje su pokazivale linije fronta u Siriji, nalik na crteže sa šarenim flekama što ih crtaju deca u zabavištu. Ali da to radimo svaki dan? Uvek kada se pred očima pojavi „Breaking news“ tračica? Ili da ipak ponekad pogledamo i Ligu šampiona ili „Mesto zločina“[2]? Možda da popričamo sa komšijama o sitnicama kao što je novo đubrivo za travu oko kuće? Da jedan vikend samo lenčarimo, ništa ne radeći?

Kad se Amir kod nas uselio, uspostavili smo kontakt sa jedinim od centara za pomoć u našem gradu, više smo iz nužde nego ciljano. Među mnogim volonterima na početku nije bilo nikoga ko je, poput nas, u svom domu ugostio izbeglicu – pa ipak mi se većina činila angažovanijim i zainteresovanijim od nas. Tu su bili pastor, nastavnici, penzioneri i samci koji su imali puno vremena. Bilo je ljudi koji su organizovali „antirastističke fudbalske turnire“, drugi su se brinuli o „donatorima vremena“ koji su opismenjavali žene, ili su organizovali radionice šivenja.

U naš dom smo uneli svetska zbivanja, a istovremeno se osećali neadekvatnijim nego ikada. Ako pretpostavimo da smo ugostivši Amira učinili dobro delo, upravo to nam je davalo tup osećaj da je sve moglo da funkcioniše i bolje. Trebalo je da pročitam devetu, desetu, jedanaestu knjigu o Bliskom Istoku, ali nisam stigao dotle. Svakodnevne obaveze neće nestati kada je za stolom još jedna osoba, čija knjižica sa primljenim vakcinama leži negde u Siriji, čiji mobilni ima problem sa punjenjem, kome Biro za rad hitno zahteva ove i one dodatne dokumente koji se moraju overiti. Tada čovek ima malo mirnih momenata, i tek tu i tamo vremena za Deutschlandradio.

U mraku naše spavaće sobe, šapatom smo pregovarali o osnovnom pitanju integracije: u kojoj meri bismo se trebali prilagoditi našem gostu izbeglici, a u kojoj meri mu pružiti pomoć i time mu dati na uvid da smo takvi kakvi smo? Čitati novine, ali i gledati Pro7 treš. Kada je reč o vestima iz Sirije, još pažljivije slušati, ali i dalje imati vremena za našeg sina kada nas obaveštava o tome da je popunio svoj Panini album sa nalepnicama. Biti tu za našu ćerku koja je usred puberteta.

[1] Ritualno čišćenje pre molitve (prim.prev.)

[2] Tatort ( „Mesto zločina“) je popularna krimi serija u Nemačkoj, koja se u kontinuitetu emituje od 1970. godine. (prim.prev.)

* Sledeći nastavak objavljujemo u ponedeljak, 2. jula