Fenomen smrti, kojem je ljudski rod večiti talac, u popularnoj muzici možda nigde nije toliko minuciozno tretiran kao u lirici Leonarda Koena. Istovremeno surovo direktan kada o njoj, na bilo koji način, govori (dance me to your beauty with a burning violin) ali i mangupski opušten kada na nju aludira (i love to speak with Leonard, he’s a sportsman and a shepherd, he’s a lazy bastard living in the suit) Leonard Koen je čak i svoj odlazak sa ovoga sveta uredio tako da bude apsolutno gospodski, bez pompe, velikih reči i sličnih, najčešće profanih propratnosti, koje puk upražnjava prilikom odlaska velikih i značajnih ljudi. U skladu sa Koenovom poslednjom željom, vest o njegovom fizičkom odlasku objavljena je tek pošto je sahrana okončana. Čovek koji nam je, kroz svoje izvanredne pesme, decenijama ukazivao na suštinski važne stvari, u samrtnom času nije napravio otklon od poetike koju je gradio čitavog života.

Ljudska ograničenost varljivim faktorom vremena odlično se mogla osetiti u završnom poglavlju Koenovog života. U (ispostavilo se) poslednjem intervjuu, datom oktobra 2016. godine, izjavio je da ima toliko ideja da je svestan da ih neće sve realizovati i da je spreman da umre, izrazivši, šeretski, nadu, da “smrt nije previše neugodno iskustvo”. I iz pozicije uživaoca, skoro ovisnika o Koenovom stvaralaštvu, stvar je bila slična - još od “The Future” iz 1992. godine, kada je Koenov glas poprimio neverovatnu dubinu, zazvučavši gotovo proročki u svakoj pesmi. Na narednim studijskim albumima (“Ten New Songs”, 2001, “Dear Heather”, 2004, “Old Ideas”, 2012, “Popular problems” , 2014. i “You want it darker”, 2016) boja glasa postajala je sve tamnija, pa su se Koenovi fanovi zapitali koliko dugo ova perfekcija može trajati, potajno zazirući jedino od protoka vremena, tog nemilosrdnog i nezaustavljivog faktora. Patina kojom su godine “obogatile” Koenove glasne žice savršeno je pristajala uz poruke koje je kanadski umetnik slao svojim pesmama. Smrt je, nažalost, presekla sve mogućnosti da makar još malo uživamo u savršenoj evoluciji glasa jednog od najvažnijih muzičara u istoriji popularne muzike.

Šta je to što je Leonarda Koena toliko izdvajalo? Da bismo precizno i tačno odgovorili na tako jednostavno pitanje, trebalo bi da izbegavamo komplikacije, mistifikacije i naknadne, najčešće nerealne, projekcije. Jednostavnim rečnikom, dakle - Koen je do publike lako dolazio direktnošću, ozbiljnim temama, odsustvom bilo kakve želje za podilaženjem slušaocima, a minimalistička produkcija (što ga je pratila tokom najvećeg dela karijere) takođe je imala uticaja, jer je autora učinila tako lako prepoznatljivim. Zbog svega toga, kako je i sam priznao, nije imao ogromne tiraže, pa nije bio lišen ni osnovnih egzistencijalnih briga. Ne hajući previše za muzičke trendove, neretko je bivao i meta zadirkivanja, naročito zbog insistiranja na zvuku koji je bio nalik na jeftine sintisajzere iz garaža, kako su to neki umeli zlobno definisati. Koen se na takve stvari nije obazirao, živeo je svoj život i pratio izabrani put, koji, u svakom slučaju, nije bio jedan od najlakših mogućih. Još od pesničkih početaka, pod snažnim uticajem Lorke koji ga je, kako kaže “upropastio”, Leonard Koen je imao zaseban pregradak u zbirci svetskog muzičkog i poetskog stvaralaštva. U taj pregradak ne može se uvrstiti niko drugi jer ne postoji pojava koja je Koenu makar slična. Iz te police svetskog kreativnog blaga Koen nikada nije ni izlazio, jer je njegov kompletan umetnički put svedočanstvo časnog istrajavanja na nesvakidašnjoj poetici. U svetu kakav je ovaj naš, to ne samo da je vredno poštovanja, nego zaslužuje i iskreno divljenje.

Ne želeći da zloupotrebim odlazak velikog umetnika, moram se osvrnuti i na jednu sitnicu iz privatnog života. Neumorni spiritus movens “Kontrapressa”, u vreme dok je još radila u redakciji sada nepostojećeg internet portala, uspela je da mi izdejstvuje status izveštača sa Koenovog koncerta u Beogradu, septembra 2009. godine. Sedeći na stepenicama beogradske “Arene”, neposredno pre početka koncerta, ni ona ni ja, verovatno ni u najoptimističnijim vizijama, nismo ni slutili šta nas čeka (a očekivali smo stvarno mnogo). Sa spektakla smo izašli potpuno oduvani uraganom Koen, onom tihom vodom iz poslovice što je u stanju da pomera bregove. Da nije bilo, dakle, sadašnje urednice “Kontrapressa”, vrlo je izvesno da ne bih prisustvovao jednom od najboljih koncerata koje sam u životu gledao (a Petrovaradinska tvrđava je na jedva 16 km od moje kuće). Ovo je samo jedna od, siguran sam, stotina hiljada, možda i miliona priča širom sveta u kojoj nas sa ljudima , na ovaj ili onaj način, povezuje stvaralaštvo Leonarda Koena.

Pažljivo birajući reči, da ne bismo okončali u stereotipima, koje je pokojnik tako nonšalantno uspevao izbeći, možemo konstatovati da je smrt Leonarda Koena, uz svu veliku tugu koju je donela njegovoj porodici, pa onda i fanovima širom sveta, ipak samo jedna faza u percepciji stvaralaštva autentičnog kanadskog umetnika. Nadrastavši, svojim pesmama, tu beštiju o kojoj je za života toliko pevao, Leonard Koen će nas, uprkos fizičkom odlasku, još dugo, kroz tonske zapise, upozoravati na tačnost jednog svog sjajnog stiha:

 He will speak these words of wisdom...