Obična subota u Beogradu. Dočekaš je na reci, onda prođeš pored parka na Autobuskoj stanici, pogledaš ljude, osećaj bespomoćnosti brzo odagnaš i nastaviš dalje – ka svom toplom i udobnom krevetu. I tako već mesecima.

Subota je dan za čaj u parku. Ove subote toga nema, tehnički neizvodivo. Ali aktivisti iz inicijative No Border i još nekoliko nas pridruženih delimo letke na arapskom i engleskom u kojima izbeglice mogu naći osnovne informacije šta u Srbiji treba i mogu da urade, šta treba da izbegavaju u Mađarskoj. Da, Mađarska. Država EU koja bez većih otpora podiže žičani zid na granici sa Srbijom da bi sprečila izbeglice da samo prođu kroz tu zemlju. Ionako se u nijoj ne zadržavaju. Više se prašine diglo u Briselu i u evropskim medijima zbog same ideje promene politike sa novom vlasti u Grčkoj, nego zbog ovog sramnog zida. Čini mi se pre da je ovo evropski, a ne mađarski zid.   

„Već dve nedelje sam u Srbiji. Tri puta su me vraćali sa mađarske granice. Uhvatili su me i uzeli mi otiske prstiju. Pre tri dana sam pokušao da idem na Horgoš, ali sam pobegao čim sam video policiju“, kaže Ahmad, od svojih dvadeset i nešto, sa kapom na glavi. Prelep je. Da je rođen u nekoj sretnijoj zemlji, devojčice bi držale njegove postere iznad glava.

Prvi put srećem nekoga ko je tu duže. Spava po parkovima, baštama, gde nađe mesto. Do sada je potrošio oko 2.000 evra kako bi stigao do Beograda. Na putu je dva meseca. U grupi ih je pet.

„Odakle ste?“
„Iz Damaska.“
„Eh, Damask, divan grad“, kaže Ana.
„Bio je divan grad“, ispravlja je Ahmad.

Prethodnu noć je padala kiša i iskisli su. Hvata ih prehlada.

„Treba li vam nešto?“
„Ne, hvala.“
„Sigurno?“

Pogledaju se, jedan pokaže na nos. Trebaju im lekovi protiv prehlade. Aspirin, cafetin cold, vitamin c, maramice... Sretan put!

Šetam s kolegama iz Hrvatske. U šoku su. Druga grupa novinara ove nedelje. Sutra će doći treća, a znamo i za četvrtu. Čini se da je Hrvatska shvatila da bi mogla postati ruta nakon mađarskog žičanog zida, pa su odlučili videti kako to ovde izgleda. Hrvatski ministar unutrašnjih poslova se javno hvali da su, za razliku od nekih drugih država, spremni da spreče izbeglice da uđu u zemlju. Sram me je. Brzo se zaboravlja sopstvena nesreća. Neljudi su svuda neljudi.  

„Oprostite, možete li nam pomoći?“, pita mladi momak, pored kojeg stoji devojka, jedva održava ravnotežu.
„Ovo je moja žena, bolesna je, treba joj pomoć.“

Deluje jako loše. Na google translateu se sporazumemo – i ona je prehlađena, ali ima temperaturu, čini se visoku. Opet apoteka, aspirin, cafetin cold, vitamin C, maramice. Topli čaj nisam našla. Dajem joj dve majice dugih rukava. Obe smo sićušne, makar da je to ugreje kad čaja nema.  

„Putujemo u osam.“
„Čuvajte se. Sretan put.“

Kolege su donele pomoć iz Hrvatske, gledamo kome da je damo. Otac, naslonjen na drvo drži u naručju devojčicu u ćebetu. Priđemo da pitamo kako su. Ne govore engleski, ali momak iz parka koji je s nama govori, pa nam prevodi. Malena tri dana nije spavala, a ni roditelji s njom.  Otrovala se hranom i povraća.

Aktivni ugalj, neko sredstvo za nadoknadu elektrolita, flašica vode... i dobar prevod. Ostavljaju pomoć iz kola i idemo dalje. 

Taj dan smo glumili bazičnu medicinsku pomoć. Koliko je još ljudi bolesno? A nisu ni blizu kraja puta. Zašto u parku nema punkta u kojem bi se ljudima pružala medicinska pomoć?

Celo vreme se jedan dečak vrzma oko nas. Ne zna engleski, ali stoji tu i uzima letke. Ili samo stoji tu, nasmejan i stidljiv i gleda nas. Shvatili smo da se zove Ahad. A možda je nešto hteo da kaže, to nešto znači, no za sada ostaje tako. Zove se Ahad.

Uveče su stigli mladi ljudi sa timpanom i još nekim instrumentima i igralo se i pevalo do jedan.

„Može jedan selfi sa dobrim  ljudima iz Srbije?“, pita jedan momak koji je upravo stigao iz Preševa. Nasmejemo se.

*****************************************

Park, svakodnevna slika

Svaki dan je nekako uniforman. Jedan dan trčiš po lekove, drugi dan po cipele, treći po prostirke.

Tražim devojčicu od prethodnog dana, nema je. Nema nikoga od njenih. Valjda su dobro.

Stojimo u centru parka. Tu gradska vlast dovuče cisternu, voda potopi deo parka okolo, pa se moraju pomerati na druga mesta. Zar nije bilo lakše instalirati tuševe?

Ovaj put cisterne nema, rano je. Dogovorili smo se naći u 10 sa dve sestre, Kurdkinje, iz Kobanea. Jedna ima bebu. Sinoć su nam, nakon izlaska iz autobusa prišle revoltirane događajima na putu. 

Gledam ih dok pričaju, prelepe su. Dete sa crnim maslinastim očima, crnom kovrdžavom kosom.

„Krenuli smo iz Preševa autobusom. Vozač je negde, ne znam kako se zove mesto, pravio pauzu. Istrčavam među prvima, radujem se nes kafi. Gazda restorana nije hteo da nas pusti unutra. Niko od izbeglica nije mogao da uđe unutra, kaže konobarica da zbog nas mogu imati problema. Ali, zašto? Ja imam novaca. Nisam ništa loše napravila, nikome ništa nisam ukrala. Zašto?“

Ne znam šta da kažem.

„Znate, ja sam godinu dana radila u Turskoj u izbegličkom kampu, uz IRC (International Refugee Center). Imala sam dobru platu, ali su moji odlučili da krenemo ka Švedskoj i krenuli smo. Ljudi u Turskoj su ljuti na ogroman broj izbeglica, ali se nikada prema nama nisu ponašali ovako. Kao da smo građani drugog reda. I gore od toga.“

Klimnem glavom. Znam, razumem, ovo su svakodnevne priče. Ne možeš ništa protiv njih, sem da ti budeš drugačiji. Žao mi je, treba li vam šta? Nešto za bebu?

„Ne, ne. Hvala. Imam sve sa sobom. Treba nam tuš. Gde možemo naći neki smeštaj?“
„Možemo na nes kafu?“
„Ne, ne. Samo da se smestimo i istuširamo. Hvala.“

S njima smo se dogovorili da se nađemo u deset ujutro sutradan u centru parka. Bilo bi dobro čuti priču iz te perspektive. I odlično govore engleski. Dok čekam, novinarka sa lokalne televizije stoji u centru i prilazi ljudima s mikrofon pitajući: „Govorite li engleski?“

Uglavnom ne govori niko koga pita pa zaključuje: „Kuda si krenuo u Englesku, a ne znaš engleski.“ Nasmejem se. Htela bih da joj kažem da uđe u delove gde ljudi sede, da malo pokuša da priča s njima, a ne da ih presreće po centru, ali me preduhitrila. Prišla je ocu troje dece koji se vraćao iz radnje. Ništa je ne razume i uz osmeh joj nešto govori na arapskom. 

„Ni ovaj ne govori engleski. A čini se da nema ni neku kulturu pranja zuba.“

Zaboli me stomak. Nema potrebe da joj bilo šta govorim.

Sestre nisu došle. Obilazimo park, pričamo s ljudima.

Neko me vuče za majicu – Ahad. Vodi me do svojih roditelja. Sedimo malo, razgovaramo. Objašnjavam da je danas u Miksalištu deljenje pomoći, da mogu sa mnom tamo, da ima odeće, lekarska pomoć i već šta su ljudi doneli.

Pokupili smo 15-ak ljudi na putu ka Miksalištu – majke s bebama, decu, roditelje.

Ahad i ja idemo prvi, držimo se za ruke. On ide bos.

U Miksalištu ih ostavim da se snalaze. Svako ko dođe najpre pita plaća li se ovo. Ne plaća, sve je besplatno.

Ahad mi prilazi i pokazuje noge. Trebaju mu cipele. Nema. Sve je već razgrabljeno, a i nedelja je nema gde u blizini da se kupi. Tražimo preko FB. Prilaze nam još tri dečaka sa istim pitanjem. U razderanim platnenim papučama su...

Pored nas mališani crtaju, igraju se autićima, sklapaju pazle... noge su im umotane u zavoje.  

Sedimo u Miksalištu, razgovaramo šta gde i kako. Prepričavamo iskustva. U jednom trenutku dva dečaka, četiri i pet godina, prilaze, stavljaju ruke na sto ispred nas i uglas kažu:

„Toys, we want toys!“

Smejemo se. Uskoro su stigle igračke. Nastala je cika, vriska, ko će uzeti više... Kome se koja više sviđa. Mame se smeju. Probaj detetu da uzmeš igračku i daš je nekom drugom, makar imao pet u naramku.

Na povratku u park prilaze mi Ahadov otac i njegov prijatelj. „Hvala vam mnogo“, sa rukom na grudima. Nasmešim se. I opet osetim bespomoćno. Koja kontradiktornost. Ja, sa svom zaštitom ove zemlje, krovom nad glavom, skuhanim ručkom svaki dan i udobnom obućom i odećom, ja se osećam bespomoćno. Oni, bez ičega, na putu, pod otvorenim nebom, prepušteni potpuno svim vrstama kriminalaca, raznog ološa, sistemskih ponižavanja i maltretiranja, još uvek pitaju zašto. Osećaja bespomoćnosti nema. Imaju samo ogromnu nadu.

Ahad ide nazad u park. Bos. Maše i pokazuje na noge. Pokazujem da će sve biti u redu. Jelena se javila na Facebook. Donela je patike za Ahada. Malo su veće, ali će poslužiti.  Za druge nismo našli obuću.

Nosim ih u park. Otac je rekao da će svakako biti tu i narednih dana. Nemaju novaca i ne mogu nigde. Opljačkani su usput.

Mokar od vode iz cisterne, nasmejan, Ahad trči ka nama. Patike su ok.

Zahvaljuju se. Opet to duboko, iskreno hvala. Nigde nisam srela ovako ugodne, drage, skromne i zahvalne ljude. Ponekad poželim da imam ruke od nekoliko metara da mogu sve da ih zagrlim, da niko ne može da ih dira.

U narednim danima ih više neću sresti u parku. 

************************************

Danka mi šalje fotografiju, koju je našla na internetu.

„Je li to devojka koju smo sreli sa sestrom, što je imala bebu?“

Fotografija je iz Grčke, izbeglice uz ogromnu žičanu ogradu, gledaju u daljinu. Naslov - Dačić: Izbjeglice iz Srbije krenut će prema Hrvatskoj. 

„Da, to je ona.“

Žao nam je obema što je više nismo srele.

Nekoliko sati nakon posete premijera Srbije migrantima u parku – prvoj u nekoliko meseci. Uz standardnu predstavu i nekoliko besmislenih izjava, poslao je dobre poruke, izuzetno važne za uglavnom tihi rasizam i ksenofobiju koji vladaju društvom u kojem su se našli ovi nenadani putnici.

Tanjug javlja da je Vučić pitao izbeglice je li sve u redu, a da su oni odgovorili da jeste. Premotavam slike iz parka. Da li je moguće da je ovo jednom novinaru normalno? Da ljudi žive u parku, bez ičega. Ili uopšte nije ni pogledao preterano okolo, bio je fokusiran na premijera. Ili uopšte nije razmišljao kad je ovo pisao?

Nismo bili u istom parku. A sigurna sam da ne živimo ni u istoj državi.

Uz  premijera je i ekipa Crvenog krsta koja je podelila nešto pomoći. Svih ovih meseci, Crvenog krsta u Beogradu nema. Dolaze vesti da rade dobar posao u Preševu i Kanjiži. U parku u Beogradu ih nije video niko ko tamo redovnije odlazi.

Park nakon te posete deluje malo drugačije, čini se kao da ima manje ljudi. Zapravo je samo temeljno očišćen. Nema smeća na svakom koraku. Tako je to kad premijer dolazi. Zalepi se i po koje objašnjenje na engleskom gde se ti ljudi nalaze i spisak centara za smeštaj azilanata u celoj Srbiji. Zalepili su ih selotejpom na stabla. Samo jedno od tih pojašnjenja je plastificirano, ostala su papirna. Kad padne kiša, njih više neće biti.

Na kontejneru visi jedva prilepljeno isto obaveštenje, ali na arapskom.

Grupice sede na zemlji, na dekama, zavesama, košuljama na još uvek vlažnoj zemlji.

Deca trčkaraju, roditelji odmaraju...

Tu su i likovi u fluorescentnim prslucima koji ih dočekuju i prodaju im kartice za mobilne telefone za 20 evra. Samo malo dalje, u kiosku, mogu ih kupiti za 200 dinara (manje od jednog evra), ali to, niti bilo šta drugo nema ko da im saopšti. Srbija se nije potrudila makar osnovni info centar da napravi u tom parku. Iako ministar kaže da je uradila sve što je mogla. Kolega kaže da je Vučić rekao da bar zid nije podigla. Je li to novi nivo na kojem o ovome treba da razgovaramo? Ne mogu.

Na trotoaru koji vodi ka krstu u centru parka smestila se jedna porodica iz Palmire, iz Sirije. Podigli su šator i seli malo dalje. Muž vrbovom metlom čisti deo oko šatora da bi im bilo prijatnije da sednu bliže. Čovek ima metlu. Gde ju je našao? Nemoguće da je vuče sa sobom.  

Park nakon premijerove posete

Oko Autobuske stanice stoje obaveštenja – Ne gazite travu!, jedan od argumenata protiv ovih ljudi je da prave smetllište od parka i da su ga uništili.

Kante su prepune, ne prazne se dovoljno često, kroz park od skora prođe jednom Gradska čistoća i to je to. Nakon posete premijera sasvim je jasno, mada je bilo jasno i ranije, da taj prostor ne izgleda drugačije isključivo zahvaljujući gradskim vlastima koje nije briga.

Predstava je završena, kamere su ugašene i sve se u parku vratilo na staro.

Pojedinci donose pomoć – vlažne maramice, pelene, hranu... Ima ih dosta. Jedan čovek je doneo ceger pun sendviča.

Kolega iz hrvatske TV kuće radi izveštaj iz parka. Ne treba mnogo reči, ali svejedno  pravi paralele Vučićevih izjava i stvarnog stanja u parku. Očigledno je za svakoga ko ima oči. I čovek je.

U medijskim izveštajima o poseti premijera ide snimak radnice čistoće koja vrbovom metlom sprema park za premijera.   

**************************************

„Šta dobijam ako zatražim azil u Srbiji?“, pita momak od svojih dvadeset i kusur godina.
„Ništa, sem činjenice da ovde legalno možeš da živiš.“
„Nema stana, pomoći?“
„Nema.“
„O, pa onda nastavljamo ka Nemačkoj“, nasmeje se.

Opet muškarci u grupi. Njih osam. Skupili su se oko krsta u centru parka. Na nogama su već mesec dana. Sirija, Turska, Grčka, Makedonija, Srbija. Iz Alepa su. Studenti. Pravo, mašinstvo, ekonomija... Leže na ćebadima, na betonu. Pada mrak.

„Neko od vas uvek mora da bude budan i da čuva grupu. Noću pljačkaju.“
„Ok, organizovaćemo se.“

„Hej, hej, objasni mi šta mi znači ovaj papir“, obraća mi se momak iz Nigerije. Sa ekipom je na klupi, malo dalje od Sirijaca. U Preševu su se prijavili i dobili potvrdu o nameri da zatraže azil. Kažu da su je platili 20 evra. Trebalo bi da je besplatna. 

Opet pričam istu priču. Pričamo o njihovom putu, i oni već mesecima idu... Samo idu. Pitaju znam li nešto o Nigeriji.

Skoro u glas kažemo – Boko Haram.

„Nije kao u Siriji, ali je loše. Moramo dalje. Ako uspemo, pomoći ćemo i našim porodicama.“
„Odavde idemo u Kinžase.“

Nasmejem se. Već sam naučila.

„Idete u Kanjižu. Morate biti pažljivi s prevozom. Šverceri uzimaju mnogo novaca. Taksi je 300 evra, iako je regularna cena oko 180.  Kako idete?“
„Autobusom. Kupili smo karte. Je li karta do Kanjiže 20 evra?“
„Nije. Oko 10 – 12 evra vam je karta. Gde ste to kupili?“

Vade karte, uzete su na autobuskoj stanici. Prodavac im je bez ikakvih problema, em naplatio karte u evrima, em sebi u džep strpao pet evra za svaku kartu. Neverica.

Vade i žetone i pokazuju mi. Misle da je to neki novac. Pojašnjavam da moraju to da imaju da bi ušli na stanicu.

„Ali ovde nam svi samo uzimaju pare. Zašto?“

Nemam odgovor. Imam, ali nemam.

Kajem se jer nisam u trenutku shvatila da mogu da ih zamolim da odu sa mnom do stanice, da mi pokažu gospodina ili gospođu zaposlenu u javnoj službi i da ga / nju prijavim šefu. Još jedna propuštena prilika.

****************************

Opet pada kiša. Skupljamo novac na poslu i kupujemo kabanice. Otrčim da ih podelim po parku. Trebaju im i čarape, i gumene čizme... Nemamo novca za to. Obaveštenja koje je dan ranije ostavila Vlada Republike Srbije su iskisla i vše ne služe ničemu.

Ispod garaža je poplava, a jedino tamo mogu da se sakriju. Opet će trebati aspirini i drugi lekovi. Nadam se, ništa ozbiljnije.

Na nekoliko mesta momci se briju i jedni drugima sređuju zulufe. Je li to običaj? Jeste. Mogu li da vas fotografišem? Ne.

Malo dalje ista slika. Ovaj put imam dozvolu. Još da imam bolji foto aparat.

Gordan kači fotografije poplavljenih garaža. U parku je non stop, trči da pomogne koliko može. Jelena deli fotografije porodice u njenom toplom domu, deteta koje spava na krevetu, pokriveno i ušuškano. Koliko dugo nije spavao u takvom krevetu? Koliko dugo će trebati da njegovi roditelji osete spokoj, gledajući ga kako spava u svom krevetu?

Obaveštenja Vlade Srbije nakon kiše

Stižu strašne vesti sa makedonsko – grčke granice. Bacili su suzavac i šok bombe na izbeglice koje drže zaglavljene na ničijoj zemlji. Nekoliko ljudi je povređeno. Fotografije su potresne. U toj deci vidim svu decu koju sam upoznala u parku.

Sram me je.
Nasilni smo prema nemoćnim, nenaoružanim ljudima koji su od sličnog nasilja pobegli, verujući da smo mi bolji. Da je Evropa dobra.
Sram me je.

Možemo li nešto učiniti? Ne znam.

Tri devojke su protestovale ispred Ambasade Makedonije u Beogradu. Tri devojke uz četiri policajca.

Javljaju se prijatelji iz Dubrovnika, Zagreba, Sarajeva. Pitaju kako pomoći.

Deo ljudi je zaobišao policiju na makedonsko - grčkoj granici, našao put i uspeo da dođe do Đevđelije. Treba te ljude dočekati. Hladno je, padala je kiša, biće iscrpljeni.