Noć je. Nebo otežalo od zvezda, površinu mora obasjava mesečina, tišinu prekidaju samo šum talasa i pucketanje vatre na obali.

„Stigao je jedan čamac malo dalje. Požurimo“, kaže jedan od volontera ekipi okupljenoj oko vatre. Lekari bez granica brzinski pale dva kombija, volonteri privatne automobile, terenska kola... Na pet minuta vožnje odatle, uz aerodrom u Mitiliniju, nekoliko desetina ljudi upravo izlazi iz gumenog čamca, takozvanog dingija. Svetla aerodroma obasjavaju obalu, jedini način da se vidimo, samo malo dalje je mrkli mrak. More, kojim su putovali minimum dva sata, po toj pomrčini deluje sablasno.

Mokre cipele, mokre noge

„Dobro smo, sad je sve u redu“, kaže majka smešeći se i pokušavajući da, uz pomoć volontera presvuče sina. Neće. Mokar je potpuno, kao svi koji su došli gumenim čamcem, ali ne da da ga bilo ko skida. „Uzmi čaj“. Odmahuje glavom. Sve dok jedna volonterka ne uzme ćebe, okruži ga njime i iskusno mu napravi privatnu svlačionicu. Više nema odmahivanja. Male farmerke... Žuri, pa ne shvata da nije otkopčao dugme na njima i da zato ne može da ih skine. Ispod pantalona, trenerka. Potpuno mokra. Čarape – mokre. Bez cipela. 

Deka od svojih 70 sedi na zemlji, greje se u novom ćebetu. Ne traži ništa. Izuva cipele i iz njih istresa vodu. Ne želi ništa.

Porodica sa troje male dece je zamotana u mokru ćebad. Volonteri trče da im donesu novu. Presvukli su se, dobili čaj, keks, i umotali se da se zgreju. Ali to, nakon dva sata na vetru i pučini, uz šok koji su preživeli, ne ide tako lako. Smeju se, sretni su jer su završili dva sata plutanja na Egejskom moru i dokopali se kopna, ali u šoku, jedva da umeju da prozbore rečenicu.

Ugrejani i sigurni: Izbeglice tek stigle na Lezbos

„U čamcu je bilo neudobno. Nas 60 unutra. Previše. Svi smo bili preplašeni. Trideset minuta mi je trajalo kao 30 sati. U jednom trenutku više nisam osećao noge jer su ljudi sedeli na njima. Jedva sam disao od prsluka za spasavanje. Motor na čamcu je stajao nekoliko puta na sred mora i tad bi svi uletali u paniku i počeli da se mole“,  ranije mi je manje-više identično iskustvo sa putovanja iz Turske na Lezbos prepričavao Majed, jedan od sirijskih izbeglica kojeg sam srela u Preševu. Iza njih je išao još jedan brod.

„Kad smo stigli na kopno, na Lezbos, dobili smo vesti od Crvenog krsta da drugi brod nije uspeo. Svi su se udavili.“

Dolazi autobus koji će ove ljude prevesti do detencijskog centra u selu Moria na Lezbosu. Zvanični kamp koji izgleda kao logor, ograđen visokom žicom, uz policajce na svakom ćošku, bez dovoljno hrane i lekarske pomoći, kao i mesta za sve ljude koji stižu preko Egejskog mora, iz Turske. Situacija je loša, ali direktiva je takva – moraju biti sprovedeni u Moriju.

Volonteri mašu, više neće imati priliku da se sretnu ni da razgovaraju s njima, autobus odlazi, kupe smeće, čiste taj deo plaže i vraćaju se na mesto pored logorske vatre. Opet sve ispočetka. Čekanje poruka,  automobila koji patroliraju obalom ostrva za slučaj da neki čamac stigne, a da na tom mestu nema nikoga. Iza njih je ostao dingi, izduvan i polupotopljen u moru.

Autobus će proći obalom, pored kafića u kojima domaći i gosti ispijaju svoje jutarnje kafe, ćakulaju i uživaju u jutarnjem suncu. I pored glavnog trga na kojem se u određeno doba dana deli besplatna hrana stanovnicima Lezbosa koji ne mogu da je priušte. Grci su u sveopštoj krizi i nezaposlenosti izgradili divljenja vredan sistem solidarne pomoći. Kako za sebe tako i za ove putnike. Neki nakon posla volontiraju, a neki su uzeli odmor ili višemesečnu pauzu kako bi pomagali u prihvatu izbeglih. Drugima ova situacija ne odgovara, ali im ne smetaju pare koje zarađuju od hiljada ljudi koji su prolazili dnevno ostrvom. Paralelna stvarnost.

Solidarnost na delu: Besplatna hrana na glavnom trgu u Mitiliniju

BLANKET MAN

Ujutru, sa savršenim izlaskom sunca, jedan od brodova mnogobrojnih organizacija koje trenutno borave na Lezbosu, dovukao je dva prazna čamca. Sa strane piše „spašeni“. Unutra ostavljeni prsluci, crni šlaufi, mišići sa zmajevima i ribicama za decu. Jedan od aktivista pokazuje na veliku belu zakrpu. Tim „krpljenim“ čamcem putovale su porodice sa decom.

„Navodno je na severu stigao još jedan čamac ali nije potvrđeno“, kaže Erik, jedan od volontera Svis krosa. Tu je tek nekoliko dana i dežura na plaži svaki dan po 12 sati.

Uz vatru sedi i drugaru pod ćebetom peva tomvejtovski „blanket man“ studentkinja iz Italije, već dve nedelje volonterka na Lezbosu. Katerina Rodeli. Kaže da su joj noći na obali svet okrenule naglavačke i da je shvatila da tu ima mnogo više od pukog „logorovanja“.

„Noći su hladne, ali smo svi zbog razloga zbog kojeg smo tu bez problema ostajali budni celu noć. I čekali. Znaš da u svakom trenutku može da se pojavi svetlo lampe na pučini, ili zvuk motora koji se približava obali. Siguran si da tamo neko, na drugoj obali uskače u dingi i da baš njega čekaš. To su dragoceni trenuci. Čekaš nekoga koga ne poznaješ. Nema većeg dokaza humanosti – bezuslovna ljubav prema drugom, tebi nepoznatom. Kada sam čekala prvi čamac na obali osećala sam strah od gomile koja dolazi odnekud. Međutim, kad sam videla prvi dingi pun ljudi, sve je bilo tako prirodno, nisam očekivala takvu reakciju. Nisam znala šta da radim, ali sam znala da sam na pravom mestu. Nije teško nasmešiti se deci, promeniti im mokre čarape, zagrliti sretne roditelje koji su uspeli da ih prevezu preko mora. Biti čovek je tako prirodno. Znam da je ovo što sam rekla opšte mesto, ali nikad to tako duboko ne bih razumela da nisam provela nekoliko noći pored vatre na obali”, priča Katerina.

"Spašeni"

Čamci stižu, nekada u manjem, nekada u većem broju, ali sada se već ne dešavaju noći bez dolazaka. Vreme je lepše i pored pretnje deportacijom, prema sporazumu EU i Turske, izbeglice iz Sirije, Avganistana, Iraka i mnogih drugih zemalja ipak rizikuju i beže ne samo iz svojih zemalja, nego i iz Turske..

„Turska nije i ne može da bude sigurna zemlja“, kaže mi prijatelj samo nekoliko dana ranije u Istanbulu, dok smo na Istiklalu, ulici u kojoj je nedavno samoubica razneo sebe, pili pivo i slušali tradicionalne levičarske turske pesme. Sem terorističkih napada, Turska u određenim delovima zemlje živi građanski rat, represiju predsednika Erdogana koji zatvara sve koji ukazuju na kriminal ili javno istupaju protiv njega. Međunarodne organizacije pišu da Turska puca na sirijske izbeglice na granici, da ih nezakonito deportuje, da im ne izdaje dozvole za rad pa rade na crno i za bedne novce, da decu izbeglice ne školuje....

„Niko ne veruje u taj sporazum. Ako Turska i dobije tih šest milijardi, to ovde niko neće videti“, kaže mi prijatelj. Malo je onih koji su u Turskoj govorili pozitivno o sporazumu kojim zapravo jedino Turska dobija. EU je sahranila ideju o sebi, prekršila međunarodne konvencije, dokumenta na kojima je počivala ideja o njoj samoj...  Umesto da se izbori sa prilivom izbeglih za čiju tragediju je itekako odgovorna, odlučila je da ih deportuje.   

SREĆA NA IZBEGLIČKI NAČIN

„Nisam spavao već dva dana. Noću ih spašavamo s mora, a danju im pomažemo u zatvoru (volonteri tako zovu detencijske centre op.a.)“, priča Tanasis, koji već pet meseci dočekuje brodove pune izbeglica na Lezbosu. Tokom leta i jeseni bilo ih je i do 70, ali tokom zime broj se smanjio na nekoliko brodova / čamaca dnevno. Uprkos lošim vremenskim uslovima, hladnom moru, sporazumu EU i Turske, strahu od deportacije, ljudi nisu prestali da beže od rata i bede.

Čekanje na one koji će uspeti da pređu Egejsko more

Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije (IOM), samo u prva dva meseca 2016. na grčka ostrva je stiglo preko 100.000 ljudi, što je ozbiljno povećanje u odnosu na 2015. godinu, kada je isti broj dolazaka zabeležen zaključno sa junom. Nakon zatvaranja balkanske rute, u Grčkoj je ostalo blokirano preko 50.000 ljudi. U međuvremenu se omasovila ruta preko Mediterana i samo u dva dana italijanska obalna straža je spasila preko 4.000 ljudi.

Tanasis kaže da je dežuranje i pomaganje zahtevno, ali da se u svih pet meseci nikada nije osećao gore kao kada su počele deportacije.

„Moraju otvoriti granice. Dogovor EU i Turske krši ljudska prava. Pre nekoliko dana se jedan momak iz Pakistana pokušao ubiti u Moriji.  EU je za većinu ljudi postala sinonim za nepravdu“, kaže. Aktivisti na Lezbosu pokušavaju da sačuvaju dva volonterska kampa – Pikpu i Better days, u kojima su i uslovi i odnosi sa izbeglicama na koliko toliko prihvatljivom nivou.

„U Moriji je svaki dan veliki broj advokata, pokušavaju da reše situaciju sa izbeglima, ali ih, uz sav trud, nema dovoljno. Uslovi u kampu su loši, prepunjen je. Zato nam je važno da sačuvamo Pikpu“, kaže Tanasis. 

Život iza žice: Moria

Na stanje u detencijskim centrima na Lezbosu i drugim ostrvima je upozorila i međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesty International. Zamenica direktora Amnestija za Evropu, Gauri van Gulik, rekla je za The Guardian da su izbeglice zatočene na rubu Evrope i da ne vide svetlo na kraju tunela. 

“Ljudi na Lezbosu i Hiosu nemaju bukvalno nikakav pristup pravnoj pomoći, ograničen im je pristup uslugama i podršci, i jedva da dobijaju bilo kakve informacije o trenutnom ili budućem statusu. Osećaju se strah i beznađe", navodi Amnesty i dodaje da je među 4.000 ljudi, stotinjak osoba iz ranjivih grupa kojima je neophodna hitna pomoć, uključujući bebu sa komplikacijama nakon napada u Siriji, trudnu ženu, ljude koji ne mogu da hodaju i devojku sa poteškoćama u razvoju.

Moriju i Better days deli dva metra široka cesta. Sa desne strane su višemetarska bodljikava žica i policija, prostor u koji možeš ući, ali je pitanje kako ćeš zvanično izaći, a preko puta baloni, boje, nasmejana lica volontera i šatori. Sa stanovnicima Morije možeš pričati samo kroz žicu, a preko puta možete sedeti ravnopravno i družiti se do mile volje. Iz Morije možeš i pobeći jer postoji ćoše kroz koje se mogu provući njeni "stanovnici". Ali, šta onda?

Venčanje volontera u kampu Better Days

„Supruga mi je unutra“, kaže Muhamed, 35-godišnji Avganistanac koji već 15 godina živi u Grčkoj. „Bolesna je, ima temperaturu, lekari nemaju vremena da joj se posvete. Možete li me, molim vas, odvesti do prve apoteke?“, pita.

Naravno. Pokazuje svoju malu fabriku majica, pita zašto je ne puste kad je on tu i brinuće se o njoj. Pokazuje nam i njihove zajedničke fotografije iz kampa. Kaže da nije sama u Grčkoj, on, njen muž je tu, neće živeti na račun države, on vredno radi. Ništa mu nije jasno. Zapravo malo kome jeste. 

„Te dve realnosti su mi najveći utisak Lezbosa“, kaže Katerina. „U jednom trenutku si u najprirodnijoj mogućoj situaciji – igraš se najslađim detetom na svetu, dvogodišnjom sirijskom devojčicom, ljubiš joj ruke i daješ staru igračku koju si iskopao na dnu ruksaka. S druge strane, ako se malo izmestiš i pogledaš iz daljine, vidiš devojku kako se preko žičane ograde igra sa detetom. Nešto tu nije u redu, zar ne?“

Lezbos miriše na cvet narandže. Tu noć trajekt na putu za Atinu neće svratiti do Hiosa, jer su izbeglice probile ogradu i u luci čekaju brodove da se ukrcaju za kopno. Na trajektu je pobuna onih koji imaju kartu i žele na Hios. Pobuna ovde, pobuna tamo. Još jedan dokaz da ništa ne funkcioniše.

Trajekt kreće. U daljini, u kampu No bordera na obali ostaju oni kojima su oduzeta sva ljudska prava, uključujući i ono da putuju kuda žele. Mogu samo da gledaju. I tako već nedeljama. Već sutra će biti srećni ako ne budu deportovani u Tursku. 

Pogled iz No Border kuhinje, pretvorene u kamp ka luci i nedostižnim brodovima koji dolaze i odlaze