Protesti u BiH koji traju čitavog meseca nose jasnu poruku: odbrojani su dani elitama koje su razgrabile moć među različitim etničkim grupama, pre nego što su svoje džepove napunile državnim resursima, bogatstvom i kapitalom. Osamdeset pet najimućnijih oligarha u državi zajedno imaju devet milijardi dolara: ovo “bogatstvo” su stekli ili preko koruptivnih zakona ili krađom novca od međunarodne zajednice, koja je sredstva namenila za sprečavanje ponovnog konflikta.

Sada, međutim, građani vode odlučujuću bitku – za prostor za direktno demokratsko učešće, za to da se čuje njihov glas i njihova dela vrednuju. Javna okupljanja, iliti plenumi, su se raširila, otvorena su za sve i tamo se mogu donositi kolektivne odluke i zahtevi, te preduzimati akcije. Ona su otvorena, direktna i primer transparentne demokratije u praksi.

No, plenum, kao oblik samoorganizacije u kojem građani zajednički artikulišu zahteve poduprte protestnim marševima, je sada na udaru. Udarci stižu sa svih strana: od korumpirannih i samozadovoljnih elita koje omalovažavaju zahteve plenuma za otvorenost, transparentnost i okončanje korupcije, do nepoverljivih međunarodnih ličnosti, koje su ostale zapanjene izvanrednom klasnom solidarnošću koja se pokazala tokom ove krize.

Održavajući disfunkcionalne, nepotistične i parazitske strukture moći, lokalni i međunarodni političari skoro 22 godine su iscrpljivali građane Bosne i Hercegovine. Konačno, iz besa i očaja su se pobunili i zahtevaju promene oni koji su, da bi preživeli, bili primorani da kopaju po kontejnerima ili da daju mito za osnovne usluge.

Plenumi su obezbedili građanima mesto na kojem će iskalitii bes zbog svakodnevnog terora koji trpe. Tamo je radnik koji nije dobio platu skoro četiri godine, ali je primoran da svakog dana ide na posao, koji nema zdravstvene beneficije ili mora da gleda svoju ženu koja umire u agoniji, jer joj ne može obezbediti zdravstvenu negu; student koji je primoran na veliki mito ili da prodaje svoje telo ne bi li prošao ispit; žena čijeg je sina brutalno pretukla policija na protestima i koja je došla na plenum u Tuzli tražeći od sina da pred više od 700 ljudi pokaže svoje masnice.

Već 22 godine, građanima koji su preživeli rat u BiH se govori da treba da se suoče sa bezobličnom budućnošću i da je trpljenje najviše čemu mogu da se nadaju, da budu zahvalni ako njihovoj deci ponude posao u američkoj vojnoj bazi u Iraku ili Avganistanu.

Već 22 godinem “tranzicija ka demokratiji” nije sprečila silovanje i ubajanje mentalno i fizički zlostavljanih žena, muškaraca i dece. Od okončanja rata 1995, umesto da oplakuju svoje užasne gubitke, bh. građani su, od lokalnih i međunarodnih zvaničnika, primorani da prihvate da mogu govoriti i delati samo ukoliko prihvate status žrtve, preko leđa i tela onih od kojih etnički podeljene elite mogu da se obogate.

Aktuelni protesti po prvi put su stvorili priliku da se iz melanholije pređe u oplakivanje, da se suočimo sa gubicima i da od rata počenemo da brojimo prednosti. Naša je život koji je nadživeo rat i genocid, ali je uništen koruptivnom privatizacijom javnih kompanija; život koji poznaje samo snove o begu iz zemlje kako bi se izbeglo umiranje u samoći i gladi. To je život koji moramo uzeti natrag. Moramo stvoriti više ljudskih veza i društvo koje našoj omladini nudi budućnost. Ja sam deo tog života i svakog dana podsećam sebe da moram da ustanem i izađem na proteste, jer to je naša jedina nada.

**Prevod Dušan Komarčević