Luksorski klub oficira elitne Republičke garde Egipta smešten je u blizini centra Kaira; bazen i popločano dvorište okruženi su visokim zidovima oslikanim reljefima i slikama na kojima se veliča vojna istorija Egipta, koja seže do vremena faraona. Na mestu gde je nekada visio veliki poster svrgnutog predsednika Hosnija Mubaraka, sada stoji poster sa natpisom: “Armija. Narod. Jedna ruka.”

Slogan predstavlja odjek skandiranja koje se čulo na Trgu Tahrir 2011. godine, kada je vojska odlučila da ne puca na demonstrante, kao i pre tri sedmice, kada su vojne snage svrgle predsednika Morsija. Sada taj slogan general Abdul-Fattah el-Sisi, moćni ministar odbrane Egipta, stavlja na ispit, pozvavši Egipćane da se u petak vrate na ulice kako bi podržali nastojanja vojske da suzbije nasilje nakon puča, koje je odnelo 170 života. Mnogi Egipćani su zapravo tada podržali puč – čak iako su tvrdili da žele demokratiju – i očigledno ne vide tenzije između ove dve pozicije. Njihova vera u vojsku verovatno je pogrešna, ali se može objasniti kroz šest decenija egipatskih nadanja i razočaranja te kroz beznadežnost koja obeležava današnju politiku u Egiptu.

Još od puča iz 1952. godine, kada je svrgnut korumpirani kralj Farouk koji je vladao pod britanskom dominacijom, oružane snage su u Egiptu važile za državotvorca, oslobodioca i spasitelja. To je bila istina kada su 1973. vojne trupe prešle Suecki kanal u ratu koji se na koncu završio tako što se Izrael povukao sa Sinajskog poluostrva. Bilo je to još tačnije između 1956. i 1967, kada su Gamal Abdel Nasser i njegove kolege Slobodni Oficiri nacionalizovali Suecki kanal; kada su se čvrsto usprotivili britanskoj, francuskoj i izraelskoj invaziji; kada su odbacili uslove zapadnog finansiranja Asuanske brane i kreirali nove ekonomske i socijalne šanse za Egipćane.

Činjenica da je pokret Slobodnih Oficira ispunio obećanja o nacionalnoj moći, socijalnoj pravdi i ekonomskim šansama, osigurao je Nasseru i njegovim drugovima zalihe podrške. Da bi se osigurali, napravili su arhetipsku bliskoistočnu autoritarnu državu. Takođe, odveli su Egipat u kobni poraz protiv Izraela juna 1967. Ipak, Nasserov zenit i dalje za mnoge predstavlja poslednji period u kojem je Egipat bio ujedinjen pod vlašću vođa čiji su se principi podudarali sa potrebama običnih stanovnika Egipta.

Čak i danas će mi stariji vlasnik bakalnice reći tonom punim poštovanja da su Nasser i njegova vojska Egiptu dali “poklon”. Nove generacije dele ovaj utisak i upoređuju ga sa krajnjim očajanjem koje osećaju danas.

Mubarakovo svrgavanje donelo je slobodne izbore, ali je pobednik Morsi izneverio očekivanja. Do aprila, kada su aktivisti počeli da prikupljaju potpise za prevremene predsedničke izbore kojim bi ga uklonili, nije bilo Donjeg doma parlamenta, Ustav je osporen, ekonomija je bila blizu kraha, a Morsi je pokušavao da institucionalizuje moć Muslimanskog bratstva. Egipćani su se suočili sa povećanjem cena, skokom stope kriminala i pojačanim tenzijama između verskih zajednica. Četiri muslimanska šiita linčovana su u junu. Egipatski hrišćani nikada se nisu osećali manje bezbedno.

S druge strane, vojska je prebrodila postrevolucionarnu politiku. Optužena je 2011. za okrutan tretman nekih demonstranata, ali je napustila politiku juna 2012. nakon dogovora kojim joj je garantovana stalna autonomija i uživanje beneficija koje je imala u starom poretku. Dogovor je takođe dao imunitet pripadnicima vojske od testova nevinosti i vojnih suđenja koja su pokrenuli pojedini borci za demokratiju nakon Mubarakovog pada.

Dakle, kada su se milioni Egipćana vratili na ulice kako bi se suprotstavili Morsiju, uzdali su se u to da će vojne snage biti sposobni arbitar koji će vratiti zemlju na put tranzicije ka demokratiji. Kao što je jedan višegodišnji aktivista napisao na Twitteru: “Nemamo izbora”.

Poziv ministra odbrane na masovne demonstracije uzmenirilo je neke liberale i aktiviste, no čini se da su oni brojčano nadjačani. Puč je uneo nemir među kritičare u Sjedinjenim Državama, koji su od ranih 1980-ih izgradili snažne veze sa egipatskim vojnim vrhom i pomagali vojsku sa 1,3 milijardi američkih dolara godišnje. Ove sedmice je predsednik Obama odložio pošiljku četiri ratna aviona F-16 koji bili namenjeni Egiptu, što je gest koji pokazuje neodobravanje državnog udara koji će malo verovatno ugroziti odnos.

Spremno prihvatanje puča od strane liberala i pluralista u ime demokratije je razumljivo, ali oni se u najboljem slučaju igraju s vatrom. Demokratska kompetentnost generala Sisija i dalje je pod sumnjom, a prvaci novog i otvorenijeg Egipta dali su mu snažan argument koji uklanja praktično svaku kritiku.

Prema rezultatima od maja, svega 27 odsto anketiranih Egipćana istaklo je da smatra civilnu kontrolu vojske “veoma važnom”. Ali vojna intervencija je zapravo prepreka pluralizmu. Ma koliko privlačno izgledali, državni udari su po definiciji antidemokratski. Oni retko, ako uopšte ikada, unapređuju okruženje za demokratiju. Možda će primer Egipta biti drugačiji, ali čak i u tom slučaju, potpuna demokratija će jednom morati da preispita vojnu autonomiju, ekonomske interese i ulogu jedinke kao izvora legitimiteta i autoriteta – što su elementi kojih se oficiri neće dobrovoljno odreći.

Jednostavno rečeno: demokratija se gradi na demokratskim principima, ne na pučevima.

*Autor je viši saradnik na bliskoistočnim studijama pri Savetu za međunarodne odnose i pisac knjige “Borba za Egipat: Od Nassera do Trga Tahrir”.

**Tekst prenosimo iz lista The New York Times.