Upravnik i upravni odbor Narodnog pozorišta treba da se stide situacije koju su dozvolili, a Drama i njeni saradnici treba da budu ponosni što na dostojan način, čuvajući umetnost, obeležavaju 150 godina postojanja, kaže glumica Hana Selimoviću intervjuu čiji prošireni deo će biti objavljen u decembarskom broju magazine LiceUlice.

Već nekoliko nedelja situacija u Narodnom pozorištu (NP) je u centru pažnje, jer su se zaposleni pobunili zbog smene direktora Drame Željka Hubača. Hubač je sklonjen nakon intervjua u kojem je ukazao na smanjenje budžeta za produkciju u godini kada pozorište slavi veliki jubilej. Dramski sindikat Narodnog pozorišta "Singlus" saopštio je, ukoliko Ministarstvo kulture i informisanja ne smeni upravnika Dejana Savića i Upravni odbor na čelu sa Aleksandrom Gatalicom, da postoji mogućnost stupanja u štrajk.

Hana Selimović, koja učestvuje u pobuni dramskog ansambla, kaže da direktor Narodnog pozorišta Dejan Savić, svojim ponašanjem šalje poruku da mu nije stalo do uspeha, do nečijeg truda, do napretka, do uticajnih rezultata.

“Naprotiv, gospodin Savić insistira na prosečnosti unutar svojih redova, kako bi situacija u toj kući uvek bila jedno mirno i bezopasno mrtvo more. Malo potkupiti, malo kazniti, malo zapretiti, malo pustiti da misle da su slobodni, dok ja akumuliram moć i namirujem sopstvene interese.

To su, otprilike, načini aktuelne uprave. Međutim, u tom prividnom davanju slobode u kome je verovao da se ništa uticajno neće dogoditi, gospodin Savić se prevario, Drama NP je napravila jedan ozbiljan korak unapred. Kao posledicu toga direktor te uspešne drame, Željko Hubač, pomislio je da može da upita, zašto za taj uspeh bivamo kažnjeni oduzimanjem budžeta za jubilarnu sezonu. Na to pitanje dobili smo još strožiju kaznu koja se ogledala u smeni Željka Hubača. Poruka je dakle više nego jasna, budi poslušan, ili te nema. Sve dalje priče o isteku mandata su čista manipulacija - Hubač nije imao nikakav mandat, on je četiri godine držan u v.d. statusu, da bi uvek mogao biti sklonjen.

Priča o četiri godine rada i logičnoj želji za novim licem na čelu Drame posle tog perioda bi bila možda i nešto što ima veze s logikom, da recimo NP nema direktora baleta koji je na toj poziciji bio od 2004. do 2011., a zatim od 2012. do danas ostao u v.d. statusu. I sam Dejan Savić je upravnik daleko više od te četiri godine za koje tvrdi da su dovoljne da se proceni nečiji rad. Da li to sugeriše da Hubačev rad nije bio dovoljno dobar? A šta ćemo sa činjenicama koje govore upravo suprotno? Prema tome, argumenti sa kojima taj čovek izlazi povodom Hubačeve smene su do te mere neutemeljeni, da bi, da nisu zabrinjavajući, bili smešni.”

* Zašto ste se pobunili? Da li vam je ostavljen prostor za bilo kakvu drugačiju odluku?

Selimović: Ako mene pitate nije ostavljen drugačiji prostor. To se apsolutno i potvrdilo u ovim naknadnim danima u kojima smo imali priliku da vidimo i čujemo kako se gospodin Savić ponaša u javnosti, na koji način govori o svojim zaposlenima, pa i da čujemo eskadrilu njegovih branitelja u famoznim istupima u javnosti - gospodina Gatalice, gospode Avramovića i Petkovića, te gospođe Jadranke Jovanović. Zamislite kako je tek njihovo delovanje iza zatvorenih vrata, kada se ovako slobodno ponašaju na očigled publike. Tako da ne, nije bilo drugog izbora.

* Kakva je atmosfera u Narodnom pozorištu generalno zbog novonastale situacije?

Selimović: Lično smatram da je atmosfera sjajna. Desila se jedna neophodna stvar. Uvek kada čovek ustane protiv nečega što vređa zdrav razum, trud, inteligenciju, smatram da je to povod za slavlje. Upravnik i upravni odbor Narodnog pozorišta treba da se stide situacije koju su dozvolili, a Drama i njeni saradnici treba da budu ponosni što na dostojan način, čuvajući umetnost, obeležavaju 150 godina postojanja. 

* Obeležavaju je u atmosferi pobune i štrajkova upozorenja. Na ovom primeru, o kakvoj kulturnoj politici aktuelne vlasti možemo da govorimo?

Selimović: Sem istupa premijerke Brnabić koji je jedini bio konkretan i najavio rešavanje problema u kome se NP trenutno nalazi, smatram da su više instance apsolutno pokazale nekompetenciju u ovom slučaju. Ovo traje već čitavih mesec dana. Previše za svakog ko ima minimum pameti. Svima je jasno šta se događa u Narodnom pozorištu. Svako ko želi da zameni teze ili baci senku na delovanje umetnika i saradnika Drame veoma očigledno sebe predstavlja kao osobu koja štiti isključivo sopstvene interese, pozicije, ili potencijalne stvari koje mogu isplivati na videlo u ovom bacanju prljave vode. Ponekad mi deluje da bi Ministarstvo kulture zajedno sa ministrom na čelu više volelo da smo nastavili da trpimo umesto što smo digli glas. Ovako smo ga doveli u neugodnu situaciju da mora da deluje. O Upravnom odboru i krajnje “burazerskim” nastupima tog tela koje blatantno drži stranu onome ko mora da ode ne bih ni da govorim. Gospodin Gatalica je posle svega u ženskim časopisima počeo da daje izjave o tome da su ga glumci strašno razočarali i kao umetnici i kao ljudi. Nameće se pitanje da li bismo bili dobri umetnici i ljudi da smo im ćuteći dopustili da još malo haraju, koriste se o sopstvene pozicije, državni budžet i štete pozorištu? Verovatno da da. Oni koji imaju putera na glavi, ne vole umetnike koji su glasni. Vole one koje su zadužili da ne talasaju. Međutim, dizanje glasa je dužnost umetnika. A netalasanje je umetnost dužnika.

* U jednom od intervjua ste izjavili da postoji doza straha u vama zbog javnog istupa. Zašto? U kakvom društvu živimo ako je građane strah da javno iskazuju svoja mišljenja?

Selimović: Odrasla sam u zemlji u kojoj ljudi plaćaju cenu za slobodnu reč. Za otpor. Za drugačijost. Za progresivnost. Ne govorim isključivo o aktuelnoj politici. Rođena sam 1987. godine. Govorim da otkad znam za sebe, mislim da se u ovoj zemlji za slobodu plaćalo. A i pre nego što sam rođena je bilo tako. Samo, nekada si za izgovoreno išao na robiju. Danas te ne liše slobode u tom osnovnom smislu, ali ti uzimaju vazduh i kastriraju te na druge načine. Plaše te smenama, nedavanjem posla, ukidanjem osnovne egzistencije... Šta je to nego oduzimanje slobode? Više puta nego što sam izgovorila sopstveno ime sam ovde čula frazu: ‘Budi mudra – ćuti’. Strah me je, dakle, jer je moja potreba za istinom veća od mog straha. Pretpostavljam da ću za to uvek plaćati cenu, a možda će me i ta represija konačno naterati da se spakujem i odem. Možda treba da budem zahvalna što mi se toliko oduzimaju argumenti za ostanak u Srbiji. Ne znam. Videćemo.

* Učestvovali ste i u akciji zauzimanja bioskopa Zvezda. Da li je i koliko javnost tada reagovala drugačije u odnosu na pobunu danas?

Selimović: Ta dva događaja imaju svojih sličnosti, ali su im razlike veće. Ovo je pre svega unutar institucionalna pobuna. U ovom slučaju stvar nije gotova, dakle nije se odvila, još uvek je u  toku. Mnogo je lakše dokazati ko se ogrešio i ovajdio i na koji način. U slučaju Zvezde nas je vlast sasvim izignorisala. Ovoga puta se ministar pojavio, videli smo ga, fotografisao se, ali nije još uvek ništa učinio, sem što je dva puta u mesec dana rekao da “pažljivo prati situaciju”. Kao što sam rekla, jedini istup koji je delovao kao da će neko zaista nešto i preduzeti je bio onaj Ane Brnabić. Što se tiče problema u NP, ukoliko ne dođe do promptnog rešavanja situacije, doći će do generalnog štrajka. Ljudi odgovorni za pozorište, koji ne žele da odu, ali izdašno vreme odvajaju za medije poput Pinka, Happy i Glorije, te vređanje svojih zaposlenih, samo guraju umetnike koji su se pobunili ka toj poslednjoj i neizbežnoj tački borbe. Ljudi iz grupe 'Nije umetnički ćutati', zaposleni koji čine sindikat ‘Singlus’, i velika podrška ličnosti iz javnog života koji nisu zaposleni, ali su i sami učestvovali u životu i repertoaru Narodnog pozorišta su do sada sve korake radili mudro, staloženo i po zakonu, ostavljajući uvek prostor za reakciju. Kako do reakcije ne dolazi već više od mesec dana, štrajk nije izbor nas, već onih koji puštaju da ovo predugo traje.

* Kako vi gledate na te dve pobune, šta je najvrednije iskustvo iz njih?

Selimović: Najvrednije je iskustvo učenja o sebi i drugima, najvrednije je da shvatiš da je pitanje “Zašto ste se sad pobunili, a ne ranije” maliciozno, i da je to jednako kao da pretučenu ženu koja dugo trpi nasilje pitate istu stvar. Naučila sam koja je snaga ignorisanja i zamene teza onih na čijoj je strani moć, ali ne i istina, i najvrednije, naučila sam da bez obzira na rezultat, čovek koji stane za nešto u šta veruje ima najveću nagradu u jednom nezamenjivom osećanju, da iz svega ovoga izlazi kao čovek, a ne izdajnik sebe samog.

* Svojevremno ste govorili da želite da budete tamo gde su revolucije moguće. Nakon dosadašnjeg iskustva, da li su one moguće u zemlji u kojoj živite, da li se prostor za njih smanjuje? 

Selimović: Na to pitanje ne mogu da vam odgovorim. Ne znam jesu li one moguće. Upitno je i kako vi ili ja doživljavamo revoluciju. Ja je doživljavam i kao nešto što je moguće da se dogodi u meni samoj jednog jutra, a da javnost o tome ne zna ništa. Ali da, moj idealizam je i dalje snažan i želi da ima uporište, ne više toliko ni u pravdi i ostalim velikim idejama, koliko u najprostijem zdravom razumu. Svima je jasno u ovom konkretnom slučaju ko je Dejan Savić, čovek koji ugnjetava, vređa, viče, omalovažava, manipuliše i sebe naziva institucijom. Za početak ne želim da živim u zemlji koja takvom čoveku daje legitimitet. To je daleko od revolucije. Nije revolucija skloniti takvog čoveka. Skloniti takvog čoveka je jedino normalno što se može učiniti. 

* Zašto nije umetnički ćutati, zašto je važno da umetnici govore o društvenim pitanjima?

Selimović: Zato što to jeste deo naše profesije. Neodvojivi deo naše profesije, na koji ako zaboravimo, ogrešili smo se prema poziciji koja nam je data. U ovoj stvari od početka postoje neki ljudi koji nam zameraju jedno, sa čime donekle mogu da se složim. “Zašto insistirate na tome da ova borba nije politička?” Meni je, naravno, jasno da je svako javno istupanje političko. Da je i delovanje na siledžiju koji se gura preko reda da bi kupio cigare u Maksiju čin građanskog i političkog istupanja. Ali činjenica koju smo morali da naglasimo, ne jednom, se ogleda u tome da naša borba nije politički obojena, ona nije borba za jedne a protiv drugih, ona nije međupartijska, i da mi nismo nikakvi ‘politikanti’, kako nas je Savić nazivao, a to je prvi kamen u cipeli koji su pokušali da nam natovare. To naprosto nije istina. Naravno da je svaki govor o društvenim pitanjima vid politike. Teofil Pančić je napisao o tome zanimljiv tekst u NiN-u, sa kojim bih načelno mogla da se složim. Da, svako građansko istupanje ili istupanje grupe ljudi za svoja prava u nekom esnafu jeste i politički čin u suštinskom etimološkom značenju ove reči. Međutim, u zemlji u kojoj 80 odsto ljudi, pa ni sam upravnik NP ne može logički i značenjski da odvoji termin političko od stranačkih, ideološko-partijskih i politikantskih konotacija, bilo bi sasvim politički nemudro, pa čak i politički nepismeno mahati ovom devizom a priori. U društvu nezrele i nikad uspostavljene demokratije, hvale  vredno istupanje grupe umetnika protiv nepravde i nonsensa, je daleko važnije od intelektualne potrebe da se označitelju “političko” trenutno vrati prvobitno značenje. Ukratko, može se dogoditi društveni napredak, bez mahanja terminom “politički”. Za mene, sam čin će uvek biti bitniji od potrebe da mu odredimo preciznu jezičku kategoriju.