Ostavljanje tragova na zidovima prostora koji koristi, ljudska je navika i potreba još od praistorije.“Navika“ je evoluirala, menjala svoj oblik i funkciju, ali se zadržala i  živi vrlo burno i aktivno i danas u raznim oblicima.

Bilo bi nemoguće, i u krajnjoj liniji nepošteno, izlaganje o ovoj temi odvojiti od društveno-političkog konteksta, jer je sama priroda vrste umetničkog izražavanja o kojoj je reč posebna upravo po svojoj javnosti i činjenici da ne bira publiku, te da se njegovom publikom postaje već samom činjenicom da delo i posmatrač koegzistiraju u zajedničkom javnom prostoru.

Akademsko poimanje murala poslednjih decenija XX i početkom XXI veka doživelo je naglu „liberalizaciju“ uticajem kroz paralelno postojeću struju ulične umetnosti. Istovremeno, ulična umetnost je usvojila mnoge karakteristike akademskog. Savremeni mural, dakle, ne beži ni od jednog ni od drugog, i tanana linija između onoga što se naziva grafitom i onoga što definišemo kao mural gotovo da više i ne postoji.

Ono što postaje sve zanimljivije i što, za razliku od pomenutog prirodnog procesa spajanja srodnih izraza postaje sve upadljivije i drastičnije,  pitanje je funkcije, upotrebe i zloupotrebe murala kao oblika umetničkog izražavanja. Zahvaljujući svojoj monumentalnosti i sposobnosti da bez prepreka i vrlo direktno komunicira sa posmatračem, više nego bilo koji drugi tip umetničkog dela, mural ima moć transformacije i definisanja identiteta prostora. Ta transformacija može funkcionisati na sasvim bezazlenom (no ne i beznačajnom) nivou oplemenjivanja prostora, na nivou promene načina percipiranja veličine i oblika prostora ili na nivou koji je za ovaj tekst najznačajniji – na nivou prenošenja poruke.

Iz toga sledi da možemo govoriti o angažovanom muralu, kao obliku kritičkog izraza, o muralu kao režimskoj propagandi ali i o, za ovaj tekst ključnom, samim tim što se događa pred našim očima, muralu kao sredstvu „obeležavanja teritorije“.

Kako posmatrati  čitave gradske četvrti dekorisane bojama navijačkih grupa?

U izvesnom smislu, diskutabilno je da li je uopšte reč o umetničkom izražavanju. Kako je to tema za jedno sasvim novo istraživanje, njome se neću baviti, ali ću  samim produktima takvog delovanja zarad izbegavanja zabune, ali i neospornih sličnosti sa delima monumentalnog slikarstva u javnom prostoru ipak pridružiti reč „mural“. Sam način na koji deluju na prostor, činjenica da su u pitanju slikane površine u javnom prostoru jesu neosporno zajedničke za te dve kategorije

Dovoljan je mali opit kako bi postalo očigledno da slika igra ogromnu ulogu u kreiranju atmosfere prostora: skinite sve sa zidova u svom stanu. To što se dogodilo  samo je naivni primer u odnosu na ono što monumentalna slika može da postigne u otvorenom prostoru.

OVO JE NAŠE!

Vizuelne karakteristike tragova koje navijačke skupine ostavljaju po zidovima u formi, uslovno rečeno, murala, iako variraju, u osnovi su šablonske: šema boja od koje se ne odstupa, upotreba simbola koji se direktno vezuju za tu grupu i verbalne poruke koje ih prate. Sve navedene karakteristike zapravo su dizajnerski alati u procesu brendiranja proizvoda. Dakle, prostor je proizvod kojim se može manipulisati. Ali, gde su granice? Ko ima pravo da prisvoji javni prostor?

Osnov uspešnog murala leži ne samo u njegovim vizuelnim karakteristikama, već i u njegovoj zdravoj i unapred osmišljenoj korelaciji sa arhitekturom, njenom funkcijom i korisnicima prostora.

Ako vandalizam definišem kao sukobljavanje sa pomenutim vrednostima, onda zloupotreba javnog prostora kao proizvoda kojim u „ideološke“ svrhe raspolaže jedna grupa ljudi postaje sasvim očigleda. U čemu je razlika između, recimo, tapaciranja zidova objekata jedne ulice plakatima kampanje neke stranke i oslikavanja te ulice navijačkim muralima? U pogledu drastičnosti postupka ona ne postoji, ali u pogledu trajnosti i učinkovitosti tog drastičnog postupka, itekako postoji.

Drugi zanimljiv ugao posmatranja ovog fenomena, a koji govori u prilog tezi da je  u pitanju tendenciozna zloupotreba javnog prostora, je forma koju takvi postupci oslikavanja imaju. Više ne govorimo o autolakom naškrabanoj poruci, koja bi vlasnika kuće na kojoj je  nastala motivisala da pronađe autora i privoli ga da se lati četke, nego govorimo o marljivo islikanim zidnim površinama koje, ako ćemo iskreno, često izgledaju pristojnije nego ofucane fasade. Dakle, krečenje za trpljenje.

Treći ugao posmatranja koji na najdrastičniji način govori u prilog tezi da je u pitanju svojevrsan oblik „nasilja“ je i vrsta poruke koju takvi murali šalju. Osim što u osnovi uvek polaze od kategorije „kolektivnog identiteta“ koja je najblaže rečeno jako upitna i u svojoj biti diskriminatorska, oni neretko sadrže i otvorene nacionalističke i profašisičke poruke i ikonografiju, koji se iz neobjašnjivih razloga previđaju i tolerišu.

Napraviti, uslovno rečeno, mali  mural nije u logističkom smislu podvig. Pod „mali mural“ u ovom slučaju podrazumevam rad koji može da se izvede za vreme od najviše nekoliko sati i ne podrazumeva oslikavanje ogromnih fasada nego nekih njenih delova, dostupnih sa zemlje. Ne zahteva skele, brzina izvedbe omogućava i zaobilaženje dozvole. Sa druge strane, izvođenje velikih murala zahteva ozbiljniju logistiku, i postojanje kakve-takve dozvole. Vrsta i stepen zvaničnosti dozvole, razume se, variraju. Nekad je dovoljna saglasnost stanara, nekada dozvola čelnika institucije na čiju fasadu se pretenduje, nekad je uz to neophodno čekati i dozvole gradskih ili opštinskih veća zaduženih za urbanizam. Nikad u napred ne postoji garancija da će dozvola biti izdata.

Evo konkretnog primera koji objedinjuje date argumente. U pitanju je fasada osnovne škole koju sam i sama pohađala. Isključivo iz poštovanja prema dečjim uspomenama na svoje školovanje, a nikako amnestiranja onih koji su ovo oslikavanje dozvolili, neću reći koja je škola u pitanju. Ovaj više nego obiman projekat zidnog slikarstva nikako ne deluje kao plod potrebe za umetničkim izražajem pojedinca ili grupe. Samim tim, ideja o tome da je jedna obrazovna ustanova izašla u susret potrebama umetnika pada u vodu. Ovo svakako nije ni pokušaj da se prostor oplemeni putem moćnog psihološkog uticaja boje. Nikako nije, posebno što ova kombinacija boja čuvena upravo kao vizuelni signal za uzbunu. Upravo kombinacija najjačeg vizuelnog kontrasta, crne i bele, upotpunjena crvenom važi za psihološki najupečatljiviju i najagresivniju kolorističku šemu. Upada u oči da je ista kombinacija boja u istom kvantitativnom odnosu bila omiljena i marketinškom timu Hitlerove Nemačke, od kojih marketinški tim dotične navijačke grupe crpi inspiraciju i bezmalo plagira ideje za sopstveni logotip. Ne može se reći čak ni da je reč koja je ispisana na fasadi u nekakvoj vezi sa imenom ustanove, jer nije. Dakle, gigantski mural na fasadi osnovne škole, izveden od grupe navijača koji otvoreno koketiraju sa estetikom fašizma, bez jasne veze funkcije prostora, njegovih korisnika i samog rada, je ništa drugo nego legalizovani vandalizam. Svojevrsan oblik nasilja, koji ne šalje ama baš nikakvu drugu poruku osim „ovo je naše“. Čije? Ko ste vi? Šta ako ja nisam kao vi?

Konkretni  primer je upravo zbog svoje drastičnosti podvrgnut analizi. Daleko od toga da je jedini.

Nikako ne bih da zastranim u generalizaciju, pa samim tim želim da istaknem da ne koristi svaka navijačka grupa fašistička obeležja. Ipak, princip zauzimanja prostora utemeljen na ideji kolektivnog identiteta je zajednički za sve.

ZAUVEK U NAŠIM SRCIMA

Drugi tip radova iz korpusa onih koji se vezuju za navijačke skupine, definisaću u nedostatku adekvatnije reči kao „memorijalne“.

Ovi radovi podrazumevaju najčešće izradu hiperrealističkih portreta velikih dimenzija, posvećenih upokojenima koji imaju veze sa grupom koja njihovu smrt, odnosno „večni život“,  na taj način obeležava. Iako je portret čest motiv murala, bilo da su u pitanju propagandni ili dekorativni murali, ovakav pristup nije uobičajen u „konvencionalnoj“ umetničkoj praksi, tim pre što je i u slučajevima u kojima je portret motiv, a cilj odavanje počasti, obično u pitanju portret velikana, poznatih i značajnih za širu društvenu zajednicu.

Zanimljivo je da oni, za razliku od svih drugih slikarskih intervencija na gradskim zidovima, koje pre ili kasnije, ako nisu na visini koja onemogućava dalje intervenisanje, godinama ostaju netaknuti.

Vizuelna neusklađenost sa arhitektonskom celinom čiji su deo postaje potpuno trivijalna stvar kada se uporedi sa analiziranom idejom rada. Predimenzionirani, najčešće monohromatski foto portret pokojnika, praćen podacima o godini rođenja i smrti, snažno asociraju na estetiku nadgrobnih spomenika. Ovi radovi koji se najčešće nalaze na fasadama stambenih objekata ili škola, na svojevrstan način pretvaraju javni prostor u sakralni. Verovatno baš u toj samoinicijativnoj „sakralizaciji“ javnog prostora, leži izvestan oblik morbidnog „poštovanja“ koji ove radove i čuva od preslikavanja ili uništavanja.

Sama ideja o ovakvom načinu obeležavanja  prostora i odavanja pošte izaziva mnogo pitanja.

Prvo je i najočiglednije – pitanje umesnosti. Žalost za prekinutim životom je intimno osećanje pojedinca ili eventualno grupe ljudi. Isticanje te vrste osećanja na zidove zajedničkog prostora, čiji ostali korisnici ne moraju neizostavno deliti to osećanje, je u najmanju ruku neprimereno.

Druga važna stavka vezana za ovu vrstu izraza vraća nas na početak priče o njemu. Svoj opstanak na zidovima oni duguju indukovanom osećaju „poštovanja prema pokojniku“.Taj osećaj ne vezuje se za konkretnu ličnost, već za pátos koji prati ideju o odavanju počasti. Samim tim, svaki pokušaj uklanjanja ovakvih radova tumači se kao drsko nepoštovanje.

Tako sasvim običan zid zgrade ili škole postaje svojevrsno svetilište, posvećeno lokalnom heroju koji je to mesto češće zaslužio činjenicom da je mrtav nego nečim što je za života učinio.

Javni prostor  na način koji nije posledica konsenzusa njegovih korisnika, transformiše u „posvetu“ čija je trajnost zagarantovana, baš kao i morbidna atmosfera koja prati ove divovske umrlice

ZA СрБство I SRBIJU

Treća grupa slikarskih intervencija koje se manjim delom vezuju za navijačke, a većim za desničarski orijentisane  skupine, su one sa motivima koji se oslanjaju na ideološki konstrukt „srpstva“ na raznim nivoima – tradicionalnom, nacionalnom i religijskom.

Motivi u ovoj grupi su raznovrsni – od portreta patrijarha, optuženih za ratne zločine, verskih objekata,  subjekata iz epske poezije, varijacija na temu mape Kosova ili kombinacije svih motiva u okviru jedne kompozicije.                                          

Vizuelne karakteristike radova iz ove grupe veoma podsećaju na ranije pominjane memorijalne. Insistira se na hiperrealističkom pristupu, ali razlika u odnosu na prethodne kod kojih je suštinska morbidnost same ideje daleko impozantnija od  uratka, tendenciozni izbor poruka koje ih prate najčešće ono što čini dramatiku i prenaglašeni pátos ovih radova.Citati istorijskih ličnosti iščupani iz konteksta, kombinovanje narodne epike i aktuelne politike neizostavni su deo ovakvih radova.

Primetna je i sklonost ka kombinovanju svih pomenutih motiva i njihovo kolažiranje u celinu. Srednjovekovni knez, savremeni crkveni velikodostojnik, konture sporne teritorije i deo kletve iz Kosovskog zaveta, delovi su jedne kompozicije.

Konkretni primer kombinuje nekoliko elemenata koji se u desničarskim krugovima smatraju simbolima konstrukta srpstva. Zanimljivo je da je tema sarajevskog atentata na Franca Ferdinanda koja je zbog obeležavanja 100 godina od početka Prvog svetskog rata trenutno vrlo aktuelna, među ultradesničarima takođe doživljena kao simbol srpstva.

Sama ideja o „arhetipsko srpskom“ koje se kroz ove radove ilustruje, osim što je u svojoj osnovi nesuvisla, zasnovana je na mešanju fikcije (narodna epika) i dekontekstualizovane istorije, a svoj vrhunac doživljava u kombinaciji sa desničarskim tumačenjem dnevno-političke situacije. Stepen raskoši mašte autora zidnih ilustracija ove i sličnih ideja zaista je iznenađujući, pa se tako na jednom radu mogu videti srednjovekovni vitez kako u oklopu juriša, četnik sa automatskom puškom, tekst i posveta „klubu, kralju i otadžbini“.

Kao i žalost, patriotizam je stvar intimnog poimanja sopstvenog (nacionalnog ili izostanka nacionalnog) identiteta i sistema vrednosti. Samim tim, demonstracija ličnog poimanja patriotizma na zidovima zajedničkog prostora osim što je suvišna i neumesna, ravna je demonstraciji sile, često uvredljiva i koristi jezik mržnje. Posebno je zanimljivo da se kroz ove radove uglavnom insistira na crkvi kao simbolu patirotizma. Ista veza patriotizma i religije tipična je za propagandnu umetnost totalitarnih režima.

Ono što karakteriše radove iz ove grupe, osim često vrlo neveštog, ali tendencioznog kombinovanja svega i svačega, jeste i brutalna politička nekorektnost zasnovana na, kao i u slučaju navijačkih uradaka, kolektivnom identitetu. Postavlja se logično pitanje reakcije onih koji svoj identitet temelje na drugačijim vrednostima na ovakvu vrstu likovnog izraza.

Poput radova svrstanih u kategoriju memorijalnih, sama predstava upokojenog patrijarha ili crkve počinje da ima sakralni karakter i upravo on ih, po svemu sudeći, čuva od uništavanja.

U grupu radova koji se tiču konstrukta srpstva spadaju i portreti optuženih za ratne zločine. Kvalitet izvedbe varira, ali zajedničko im je da su  kao i memorijalni, najčešće monohromatski. Ono što je u slučaju ovih uradaka veoma zanimljivo su potpisi uz same radove. Tako uz portret Ratka Mladića piše i naznaka da su autori dela navijači Partizana (Južni front) i grupa neonacista (Combat 18). Za razliku od memorijalnih, intervenisanje na ovakvim radovima po svemu sudeći nije tabuizirano i katkad nailazi na reakciju korisnika prostora.              

Gradski zidovi su  nepogrešiv pokazatelj stanja jednog društva, slikovni prikaz njegovih suštinskih problema, ali uprkos jasnoći, uznemirujuće poruke koje nas okružuju previđaju se i zanemaruju. Od samih poruka i načina na koji se javni prostor prisvaja strašnije je jedino odsustvo reakcije.     

Evidentno je da delimo prostor sa ljudima koji otvoreno propagiraju fašizam kao društveno prihvatljivu ideologiju. Evidentno je da neke institucije to podržavaju. Evidentno je da delimo prostor sa ljudima koji smatraju da je kletva adekvatan odgovor na odstupanje od njihove slike o valjanom pripadniku ovog naroda. Evidentno je da delimo prostor sa ljudima koji smatraju da je alternativa za pravoslavlje smrt. Evidentno je i da delimo prostor sa ljudima koji smatraju da je javni prostor njihov, ne samo na ovom, već i na „onom“ svetu.

Ćutanje je znak odobravanja. Želim da verujem da je uzrok trajnosti  radova ovog tipa, i uzrok ćutanja korisnika javnog prostora „samo“ lenjost i nedostatak svesti o društvenoj odgovornosti, a ne prećutna saglasnost. Želim da verujem, jer je sama ideja o životu u društvu koje sa takvom lakoćom prelazi preko ilustracija mržnje na svakom koraku  zastrašujuća. 

Ovi radovi nisu plod potrebe za umetničkim izražavanjem, oni su brutalni primeri propagande grupa ljudi koji ne nailaze na otpor. Pružanje otpora u ovom slučaju funkcioniše na vrlo jednostavan način. Ako se već bojiš da digneš glas, digni četku, makar i krišom.