Nedostatak hrane nastavlja da baca sramnu senku preko celog našeg društva. Mart je počeo sa otkrićem da trećina saveta u Engleskoj i Velsu preusmerava novac iz budžeta za zdravstvo kako bi podržali banke hrane; onda uoči usvajanja budžeta, aktivisti predaju peticiju koju je potpisalo 70.000 ljudi zahtevajući akciju koja će uticati na sumornu realnost neuhranjenih i siromašnih u Velikoj Britaniji u 21. Veku.
U takvim ookolnostima možda nije iznenađujuće da je u istoj nedelji, kad je objavljen prethodni podatak, malo pažnje posvećeno godišnjem izveštaju o organskoj proizvodnji asocijacije Soil. Organska hrana, kako to stereotip definiše, je strogo namenjena samo čitateljima Gardijana i zelenima koji gickaju mungo pasulj. Ona je luksuz koji sebi mogu da priušte samo oni koji imaju mašinu za hleb, a ne oni koji stoje u redu za hleb. Ovaj nesporazum je ozbiljan deo problema.
U izveštaju je objavljeno da četiri od pet britanskih domaćinstava kupuje bar neki od organskih proizvoda i da je, nakon nekoliko godina pada zbog ekonomskog kolapsa, prodaja prošle godine naglo porasla. Nažalost kako je rasla potražnja, broj proizvođača organske hrane i površina na kojima se nalaze organski uzgoji, je opadao,što je probudilo strah da bi zahtevi tržišta uskoro mogli biti neispunjeni. Omogućavanje što većem broju ljudi da postanu nezavisni uzgajivači organske hrane bez prethodnog iskustva u tome, biće ključ revolucionarne promene mišljenja o hrani u našim tanjirima.
Sarađujem sa neprofitnim distributivnim preduzećem u Greater Manchesteru koje se zove "Kindling Trust", koja traži da svima postane dostupna zdrava hrana proizvedena održivom poljoprivredom. Među našim projektima je FarmStart, prva britanska inkubator organska farma, odmah van grada. Obezbeđuju treninge, infrastrukturu i prostor za uzgajanje za one koji žele da probaju nove ideje bez velikih troškova za pokretanje posla. Radimo u partnerstvu sa proizvođačima, distributerima i kupcima preko kooperative Manchester Veg People, obezbeđujući sveže namirnice ne samo komercijalnim mestima, nego i institucijama poput Univerziteta u Mančesteru i, sve češće, kuhinjama osnovnih škola.
Ne moramo daleko da odemo, mogu posetiti gradsku baštu Moss Side, mesto na kojem zajednica uzgaja proizvode, i gde ljudi mogu pomoći sebi tako što će u zamenu za rad na parceli dobiti sveže namirnice. U 2011. godini preko polovine takozvanih braunfild lokacija, zemljišta koje je ranije izgrađeno i korišćeno da bi usled ekonomskih ili drugih razloga bilo zapušteno, je bilo potpuno neiskorišteno. To je 32.000 hektara zemlje koja može biti iskorišćena za sličnu proizvodnju hrane, uz malo podrške i volje javnosti.
U drugim delovima zemlje, inovativni umovi nalaze još kreativnije načine da proizvode hranu u gradovima. Na primer hidroponične farme u tunelima ispod Londona, koji koriste toplotu grada i proizvode lokalno ugojenu salatu za markete.
U ponedeljak će Bringhton biti domaćin prvog godišnjeg sastanka Mreže gradova održive prehrane, na kojem će se okupiti predstavnici projekata koji traže povezivanje nezavisnih proizvođača hrane i dobavljača sa predstavnicima lokalnih vlasti , neprofitne projekte i zajedniceu, da se izbore za lokalne sisteme za snabdevanje hrane koji bi funkcionisali mimo multinacionalnih korporacija za nutritivne potrebe svog stanovništva .
Pristup hrani se smatra osnovnim ljudskim pravom, ali smo svojevoljno pristali da ga predamo slobodnom tržištu. Umesto toga, sistem je pokupio ogroman profit ostavljajući budućim generacijama da se suoče sa cenom uništenog tla i vode, izgubljenog biodiverziteta i katastrofalnih nivoa emisija gasa. U međuvremenu država i EU nastavljaju da zvanično veštački krive tržište i maloprodajne cene u korist velikih poslova , dok je investiranje u istraživanje i razvoj prevashodno usmereno na korporativnu tehnologiju poljoprivrede
Od 2007. godine cena hrane u realnim uslovima povećala se za 12 posto, dok je kupovna moć velikim preprodavacima dozvolila smanje cene proizvoda, tradicionalnih i organskih i poljoprivrednike skoro dovedu do bankrota.
Različiti lanci nezavisnih, održivih i proizvođača organske hrane su, trenutno, malo više od svetla u tami, ali mogu predstavljati početak pokreta za suverenost hrane, čuvajući vezu između ljudi ove zemlje i demokratičnijeg vlasništva koje donosi hranu iz polja u naše kuhinje.
Realno gledajući, Britanija ne može otresti jaram globalnog kapitalizma rastom svoje mrkve. Čak i ako bismo mogli udvostručiti izvoz održivih i organskih useva preko noći, to bi samo zagerbalo po ivici industrije ili skali problema koje stvaraju siromaštvo, nejednakost i socijalne nepravde.
Bez obzira na sve, s ovim mogu hiljade ljudi da računaju na pristup namirnicama, zdravijoj ishrani, bilo da je reč o kućnoj hrani ili onoj napravljenoj u kantinama. To bi moglo označiti i prebacivanje na sistem proizvodnje koja bi mogla vratiti nadu u održivi razvoj prirodnih resursa naše planete za sve buduće generacije.
