Sudeći po aktivističkim nalozima na Tviteru, u Iranu se trenutno odvija jedinstvena feministička revolucija kojoj su se u međuvremenu pridružili i muškarci i u kojoj učestvuju sve etničke grupe. Revolucija čija je premisa sloboda, koja poziva na normalan život u kom građani mogu da čitaju šta žele, oblače se kako žele, govore šta misle, zabavljaju se, putuju i slobodno koriste internet.
Kako je Iran stigao tu gde je? Prelomna tačka bila je ona prethodna revolucija, 1979. godine, koja je umesto obećane slobode donela drakonske šerijatske zakone, diktaturu fanatičnih verskih vođa i decenije kršenja ljudskih prava, posebno kada su u pitanju žene.
Danas su, kako je Mardžan Satrapi, iranska umetnica i persona non grata u sopstvenoj domovini, nedavno objasnila, “smrt, mučenje i zatvaranje deo svakodnevnice mladih u Iranu”. Međutim, Mardžan kaže i da “ovi mladi nisu kao mi kada smo bili njihovih godina - oni su neustrašivi i razumeju da im njihova prava neće pasti sa neba, te da za njih moraju da se bore”.
Zbog političkog ustrojstva u zemlji, vesti iz Irana su i pre novonastale situacije najčešće bile iz druge ruke. Frustrirajuća je činjenica da se u jednoj od najfundamentalističkih zemalja današnjice "dešava istorija", a na terenu gotovo da nema nezavisnih novinara. O nevladinim organizacijama koje bi podržale potlačene i da ne govorimo.
Kao autsajderi, ni mi ne možemo uraditi mnogo. Možemo, međutim, preneti informacije o dešavanjima o Iranu - šta je do njih dovelo, te zašto je važno da ova pobuna uspe. Zato smo razgovarali sa Nilom (puno ime poznato redakciji), mladom Irankom, aktivistkinjom i edukatorkom koja živi u Berlinu od 2020. i aktivno prati dešavanja u Iranu. Nila za Klub putnika govori generalno o životu u Iranu, te o značaju protesta, za koje veruje da predstavljaju početak revulucije - nada se, uspešne.
* Reci nam nešto o sebi.
NILA: U srednjim sam tridesetim; upravo sam završila master studije i počinjem da gradim novi život u Evropi. Napustila sam Iran pre dve godine, u jeku pandemije. Tokom te dve godine većinu vremena sam provela u Nemačkoj, u tri-četiri različita grada. Dok sam studirala prethodni master, živela sam u Velikoj Britaniji. Studirala sam međunarodni razvoj pre oko šest godina. Posle toga sam se vratila u Iran gde sam radila nekoliko godina. Tada sam odlučila da želim da živim u inostranstvu, kao i mnogi drugi koji su pokušavali da napuste zemlju. Bavim se obrazovanjem i projektima razvoja u nevladinim organizacijama.
* Aktivna si na društvenim mrežama u vezi sa trenutnim protestima u Iranu. Zašto su ovi protesti važni?
NILA: Pre svega, Iranci su izrazili želju da se trenutni događaji u zemlji nazivaju revolucijom, a ne protestima, i ja ću to poštovati. I sama verujem da je ovo revolucija u nastajanju, bez obzira na to kakav će biti krajnji rezultat. Ovo je značajno na više nivoa. Prošla su skoro tri meseca otkad je Zhinu (Mahsu) Amini ubila moralna policija, a protesti širom zemlje i dalje su u toku.
Pobune su već dugo prisutne u Iranu, posebno poslednjih godina. Problemi se gomilaju, naročito u poslednje tri godine. Ne mogu se nabrojati tragedije kojima smo bili svedoci i životi koji su izgubljeni u tom kratkom vremenskom periodu. Ipak, nijedna pobuna do sad nije bila ovoliko rasprostranjena i dugotrajna. Ali to ne znači da je ovaj put ljudima lakše da protestuju, nego što je to bilo ranije. Represivne akcije režima i nasilje u obračunu sa narodom koji protestuje besramno su okrutni. Pucanje iz vatrenog oružja nasred ulice više nije tabu. U poslednjih nekoliko nedelja više od 280 ljudi je ubijeno, od kojih najmanje 45 dece, a više od 1.500 je uhapšeno. To su samo oni za koje se zna, a stvaran broj je mnogo veći.
Protesti su započeli zbog pravila o obaveznom pokrivanju glave hidžabom, ali ključno je razumeti da se ne radi samo o hidžabu. Obavezni hidžab u srcu je režima Islamske Republike (u daljem tekstu IR), nerazdvojiv od njega, baš kao i uskraćivanje prava ženama koje traje skoro pola veka. Činjenica da su prava žena u centru zahteva pokazuje da je meta protesta čitav režim. U kontekstu Irana, ovo obuhvata sve ostalo, svako drugo tekuće pitanje, jer ljudi vide IR kao glavni uzročnik svih problema: uništene ekonomije, ekstremnog siromaštva, ekoloških problema kao što su suša i zagađenje, nedostatak društvenih i političkih soboda, itd.
Glavni slogan revolucije – “Žena, život, sloboda” – izuzetno je progresivan. Preuzet je iz kurdskog pokreta otpora. Zhina/Mahsa je bila iz Iranskog Kurdistana, i kada je masa ožalošćenih ljudi na njenoj sahrani počela da skandira taj slogan, on se brzo proširio na celu zemlju. Mislim da se nikada do sada nije dogodio ustanak protiv vlasti ili revolucija koji su bili u ovoj meri feministički, i koji su se fokusirali na ostvarivanje osnovnih ljudskih prava kroz zahtevanje prava za žene.
Pokret je takođe značajan zbog jedinstva koje je uspeo da stvori, u Iranu kao zemlji čije stanovništvo nije ni najmanje homogeno. Postoje različite etnije, zastupljene su brojne religije i razne političke struje. Raniji protesti uglavnom su bili fokusirani na određenu društvenu klasu ili etničku grupu. Ovog puta ljudi su pronašli povod da se ujedine i bore, shvativši da je neprijatelj zajednički i da progresa ne može biti dok je zemlja pod okupacijom IR.
* Pouzdane vesti iz Irana teško je dobiti i kada je stanje u zemlji redovno, a trenutno je to još teže. Kako ti se čine vesti iz Irana koje su nam trenutno dostupne?
NILA: Istina je da nema nezavisnih novinskih agencija koje izveštavaju iz zemlje, ali to ne znači da je nemoguće dobiti tačne informacije o trenutnim dešavanjima. Postoje nezavisne i neprofitne grupe ljudi koje uspevaju da obezbede vesti sa terena bez obzira na sve. Pa ipak, i dalje postoje velike medijske kuće koje kao izvor koriste ono što kažu predstavnici IR, što je apsolutno pogrešno. Koji to novinarski princip dozvoljava da se propaganda ubilačkog režima uzima zdravo za gotovo i masovno širi kao da je činjenica, pod izgovorom neutralnosti? To nije neutralnost. To je saučesništvo u širenju laži i propagande kojima brutalna diktatura pokušava da zameni istinu.
* Gde se ti informišeš? Postoji li nešto važno o čemu se ne govori u zapadnim medijima?
NILA: Većinom na Tviteru, sa naloga kojima verujem. Postoje agencije koje izveštavaju na farsiju, u kojima rade iranski i afganistanski novinari u egzilu i koji predstavljaju najvažniji izvor informacija, kako za ljude u zemlji, tako i za one izvan. Međutim, rekla bih da su glavni izvor svi oni hrabri ljudi koji snimaju to što (im) se dešava na ulicama, i rizikuju život kako bi pokazali brutalnost policije i dokumentovali ubistva i torture. Bilo je najmanje dva slučaja da su ljudi snimili sopstvenu smrt. Postoji video u kom mlada žena, Ghazaleh Chalabi, snima na ulici, okružena protestantima, ispred stražara. U videu Ghazaleh viče “Ne bojte se, zajedno smo”, zatim se čuje zvuk metka, a kamera pada na zemlju. Ljudi oko nje počinju da plaču u šoku. Poginula je.
Naravno, ne pratim sve zapadne medije i samim tim postoji mogućnost da nemam sveobuhvatan pregled, ali ono što mislim da nedostaje u nekim od izveštaja je činjenica da su protesti usmereni protiv islamskog režima i njegove opresije duge 43 godine. Izgleda kao da neki mediji zaziru od jasnog iznošenja ove činjenice, da ne bi ispalo da su rasistički nastrojeni prema muslimanima. Ne razumem zašto je toliko teško povući crtu između opresivnog teokratskog režima i običnih ljudi, pripadnika bilo koje religije. Upravo ovakvo izveštavanje koje prikriva istinu čini da mnogi Zapadnjaci misle da je iranskom režimu sve dozvoljeno zato što je Iran većinski muslimanska zemlja - na kraju krajeva, to je njihova religija. Ali to je legitimizacija nasilja i zatvaranje očiju pred kršenjem ljudskih prava.
* Da li uspevaš da održiš kontakt sa porodicom i prijateljima u Iranu?
NILA: Postalo je komplikovanije, ali i dalje se možemo čuti preko interneta. Kada ta mogućnost ne postoji, telefonski pozivi su takođe opcija, mada skupa. Što se interneta tiče, postoje ograničenja kad su u pitanju sadržaji, te ljudi pribegavaju virtualnim privatnim mrežama (VPN) i proksijima kako bi se povezali.
* Kako prosečni stanovnik Irana vidi svet, SAD, i zapad? Da li generalno veruju u narativ o sukobu civilizacija?
NILA: Ne verujem da postoji prosečna osoba bilo koje nacionalnosti. Kao što niko ne može opisati “prosečnog Nemca”, ne mogu da zamislim kako bi to izgledao “prosečan Iranac”. Ljudi sa iranskim pasošem mogu biti Kurdi, Azeri, Turkmeni, Beludži, Persijanci, Arapi, Luri, ili se ne poistovećivati ni sa jednom etničkom grupom. Mogu biti muslimani, hrišćani, jevreji, zoroastrijanci, bahajci ili ateisti. Isto je kada se radi o društveno-ekonomskom statusu, nivou obrazovanja ili političkim uverenjima. Ono što nam je svima zajedničko, rekla bih, jeste želja za normalnim životom, za dobrim poslom, čistim vazduhom i okruženjem, želja za slobodom govora, za svetlijom budućnošću i mogućnošću da izgradimo novi sistem u svojoj zemlji.
Ne vidim kako se narativ sukoba civilizacija ovde uklapa. Mislite, da li Iranci vide sebe kao nekoga ko je u sukobu sa Zapadom? Rekla bih odlučno da ne. Mi vodimo prvu feminističku revoluciju u istoriji, zasnovanu na ultra progresivnim vrednostima. Poslednje što ova revolucija predstavlja je ulaženje u sukob sa drugim kulturama ili nacijama. Jedino sa čim su Iranci kao nacija u sukobu jesu verska opresija i nasilje.
* U kojoj meri je religija prisutna u svakodnevnom životu? Da li, na primer, u interakcijama sa ljudima primećuješ neku “dublju” duhovnost, u smislu prioriteta, vrednosti i pogleda na život?
NILA: Govoriti o religiji u smislu ličnog aspekta u svakodnevnom životu prilično je teško kada živiš pod verskom autokratijom. Za mene, iskreno religiozno uverenje prilično je besmisleno kada si na njega prisiljen, sve i da želiš da veruješ. Ako u osnovnoj školi nemaš opciju da ne učestvuješ u svakodnevnim kolektivnim molitvama, kako možeš da znaš šta je tu vera, a šta prisila?
Osim toga, kao i bilo gde, religija može različitim ljudima služiti u različite svrhe. Može nam dati nadu, obezbediti zajednicu sa kojom ćemo se povezati ili smiriti naše strahove. Ipak, mislim da mladi nisu posebno religiozni. Čak i za starije ljude verski simboli su izgubili svoje originalno značenje, pre svega zbog sveg nasilja počinjenog u ime religije. Jedan nedavni primer je javnosti poznata žena i majka, Gohar Eshghi. Ona je u Iranu poznata jer je zahtevala pravdu za svog sina, krvnički ubijenog pre deset godina u zatvoru u kom je bio jer je pisao blog protiv režima. Tokom ovih deset godina Gohar je uvek pokrivala glavu, kao i mnoge druge žene njenih godina. Međutim, nedavno je snimila video u kom, kao i uvek, drži fotografiju svog sina, ali skida svoju maramu, objašnjavajući kako ne želi da je nosi jer u ime onoga što marama predstavlja vlast ubija ljude.
* Koliko je religija prisutna u obrazovnom sistemu? Postoji li kao predmet u školi? Da li su časovi veronauke obavezni, na primer, u osnovnoj školi?
NILA: Da, veronauka postoji od prvog osnovne, a ponekad i u predškolskim ustanovama. Osim časova islama u svim razredima, ono po čemu je obrazovni sistem religiozan jeste i sama organizacija nastave. U poslednje četiri decenije, škole predstavljaju prvu liniju fronta u indoktrinaciji islamskom ideologijom. Škole su striktno podeljene na ženske i muške. U školama za devojčice postoje stroga pravila za nošenje hidžaba (iako u školi nema ni jednog jedinog muškarca, što je apsurd). Gotovo sve škole primoravaju učenike da se klanjaju svakodnevno, od uzrasta kada molitva postaje obavezna. Postoje prisilne verske proslave i svakodnevne jutarnje ceremonije u kojima sva deca moraju da učestvuju. Na sve ovo, nastavnici pri zapošljavanju moraju da prođu “ideološki test”; i mada nisu svi verski fanatici, ovakav sistem privukao je brojne autoritarne nastavnike i direktore škola koji su usko povezani sa vlašću. S obzirom na sve ovo, možete zamisliti koliko je zapanjujuće videti učenice kako skidaju hidžabe i uzvikuju parolu “Žena, život, sloboda”.
* Svi smo čuli o “podzemnoj sceni” u Iranu, kućnim žurkama, domaćim alkoholnim pićima, itd. Koliko je sve ovo istina? Da li mladi nalaze načine da zaobiđu stroge zakone i kako to sve izgleda u praksi?
NILA: Iskreno, pitanja na ovu temu čine da se osećam neprijatno, i pomalo me naljute. Ljudi se često raspituju o ovim tajnim i zabranjenim aktivnostima, sa entuzijazmom koji mi je teško da shvatim. Za neke, to je kao uzbudljiva igra. Egzotična pojava koja se dešava daleko, u čudnoj zemlji gde su normalne stvari zabranjene, pa ipak, ako znate prave ljude možete raditi te normalne stvari “ilegalno”. Nije li to predivno? Ne, nije. Naravno da kada su ljudi primorani da žive na određen način, kada su ekstremno ugnjetavani, probaće da pronađu izlaze. I to jeste dosledan način da prkose sistemu. Ali, Zapadnjaci koji se o ovome raspituju često smetnu s uma da to nije normalno, i da ne bi trebalo da se smatra nečim egzotičnim, što se dešava u dalekoj stranoj zemlji. Dešavalo se da ljude ubiju jer su konzumirali alkohol, ili da se sami otruju jer su pili nekvalitetan alkohol, jer ne postoji kontrola kvaliteta; da završe u zatvoru jer su bili na žurkama, jer su igrali, a žene jer su pevale. Zato bih volela da se na ovo ne gleda kao na uzbudljivu stvar koja se dešava negde daleko. Ne postoji ništa normalno u vezi sa tim zabranjenim, "podzemnim" žurkama.
* Dok si živela u Iranu, koliko si imala kontakta sa ženama van tvojih uobičajenih društvenih krugova? Kako one gledaju na svoju situaciju? Možeš li da pretpostaviš koliko njih trenutno protestuje ili podržava one koji su na ulicama?
NILA: Ovo mi zvuči pomalo sugestivno, kao da pretpostavljate da samo jedna određena društvena klasa podržava trenutnu revoluciju. Mislim da ranije pomenuta “epizoda” o Gohar Eshghi daje odgovor na ovo pitanje.
Još jedna zabluda je da se žene bore protiv anti-ženskog sistema Islamske Republike tek odnedavno. Marta 1979, samo dva meseca nakon što je monarhija svrgnuta u islamskoj revoluciji, žene su izašle na ulice da se usprotive onome što su videle da dolazi. Videle su kako im islamska vlast oduzima slobode i ljudska prava. Ubrzo zatim, obavezni hidžab dospeo je u Ustav, zajedno sa brojnim zakonima usmerenim protiv žena. Uskraćeno im je pravo na podnošenje zahteva za razvod braka, starateljstvo nad sopstvenom decom, a da li će moći da rade, napuste zemlju ili se udaju počelo je da zavisi od odluke očeva ili muževa. Tokom svih ovih godina, žene pokušavaju da se suprotstave ovim zakonima, u svom privatnom ali i javnom životu, u partijarhalno ustrojenim familijama i u okvirima nepravednog pravnog sistema.
Postoji značajan istorijat borbe žena za prava koja su im uskraćena u Iranu, u koji sada neću ulaziti. Poenta je da promena neće doći preko noći. Ova revolucija zahteva osnovna ljudska prava za sve. U središtu su prava žena, jer kada najugroženiji od nas budu slobodni, svi ćemo biti slobodni. Ne znam koji je procenat žena koje podržavaju revoluciju i radije ne bih nagađala, iako verujem da većina ljudi želi da se oslobodi režima IR. Znam samo da kada se uspostavi ovakav pokret, autentičan i zasnovan na osnovnim ljudskim pravima, procenti nisu važni. Osnovna ljudska prava ne treba da budu stvar referenduma.
* Koje su to najveće zablude o Iranu sa kojima se susrećeš u Evropi? Postoji li nešto što Evropljani generalno ne znaju o Iranu, a trebalo bi da znaju?
NILA: Poistovećivanje režima Islamske Republike (i njene vladavine) sa ljudima Irana zabluda je sa kojom se najčešće srećem u Evropi. Mislim da je odavno jasno da to nisu sinonimi.
* Generalno se smatra da u Iranu vlada šerijat, ali situacija je složenija; zakon u Iranu je kombinacija građanskog i šerijatskog prava, (za razliku od npr. Saudijske Arabije, gde je zakon 100% šerijatski). Kako ova dva veoma različita pravna sistema koegzistiraju u sudstvu, i postoje li situacije kada su suprostavljeni?
NILA: Ne bi se moglo reći da u Iranu postoje dva različita pravna sistema. Pravni sistem je sveukupno baziran na šerijatu, bez obzira na to što je na papiru drugačije. Naravno, ne poznajem detelje pravosudnog sistema jer nisam studirala pravo, ali dokle god se ljudi osuđuju na smrt zbog “neprijateljstva prema bogu” (“moharebeh”) to kako se pravni sistem zove na papiru zaista nije bitno. Homoseksualci takođe bivaju osuđeni na smrtnu kaznu. Ruke i prsti se amputiraju zbog krađe. Silovanje se ne prepoznaje kao zločin, i žene ne mogu da krivično gone silovatelje. Seks van braka se strogo kažnjava. Konzumiranje alkohola može biti kažnjeno bičevanjem. Ne postoji građanski brak; ljudi se venčavaju po pravilima šerijata, po kojima žena mora da se pokorava muškarcu u svakoj prilici. Mogla bih ovako do sutra, jer ovo nije ni delić problema kada su zakoni u pitanju. Ne vidim ništa od “građanskog prava” u ovome, čak i ako je režim odlučio da to tako predstavi.
* Na međunarodnim letovima iz Irana, čim se avion odvoji od tla, mnoge Iranke momentalno skinu hidžab. Ti ne pokrivaš kosu. Kako je izgledao tvoj “rastanak” od hidžaba, i šta misliš o predominantnom doživljaju hidžaba na Zapadu? U nekim zemljama, burka i hidžab su zabranjeni u određenim situacijama, dok s druge strane postoje oni koji brane pravo izbora kada se radi o pokrivanju glave i/ili lica u Evropi. Koji je tvoj stav po ovom pitanju?
NILA: Nisam se “rastala” od hidžaba budući da ga nisam ni nosila, osim kada sam bila primorana na to u javnosti u Iranu. Rođena sam u porodici bahajske religijske manjine i srećom, kod nas toga nije bilo. Dakle, “napuštanje” hidžaba u mom slučaju nije bilo ništa drugačije od skidanja maske u doba pandemije kada izađemo iz gradskog prevoza. Međutim, postoji mnogo žena rođenih u tradicionalnim muslimanskim porodicama koje su morale da se bore oko toga unutar svojih porodica, i znam koliko to može biti teško.
Mislim da je važno jasno i logički razmotriti šta je srž hidžaba, ideja koja stoji iza njega. U korenu hidžaba je činjenica da žensko telo mora biti skriveno od javnosti, jer postoji suštinska razlika između muškog i ženskog tela, te je ovo drugo bolje pokriti, za opšte dobro. To je nasilje. Žene, naravno, mogu odabrati da nose hidžab ako to žele, ali to ne čini samu ideju ništa manje nasilnom. Slažem se sa zabranama hidžaba u određenim situacijama, naravno. Na primer, mislim da ne bi trebalo da bude dozvoljen u školama. Da li promovišete pušenje u školi? Ne, jer je štetno. Isto tako je štetno učiti decu da se neka tela razlikuju od drugih, i da je zato bolje da su sakrivena.
* Tekst, uz dozvolu, preuzet sa portala Kluba putnika