Lično, iako se zalažem za normalizaciju, nikada neću gledati na Srbiju kao na normalnu ili prijateljsku državu, sve dok odbija da se suoči sa institucionalizovanim fašizmom i duboko ukorenjenim rasizmom uperenim protiv Albanaca, koji je meni i mojim građanima oduzeo normalno detinjstvo. Sve dok ovo osećanje rasističke nadmoći nastavlja da živi u Srbiji, vidno u tabloidima i političkom govoru, možemo samo da se pretvaramo da smo uključeni u nekakav dijalog ili normalne odnose, ali to je sve krhko i površno – poručuje Agon Malići, politički analitičar, pisac i osnivač portala „Sbunker” iz Prištine, u intervjuu u sklopu projekta „Druga strana Kosova” portala Danas.
Pitanja sa društvenih mreža:
* Da li na Kosovu postoji partija socijaldemokratske orijentacije u pravom smislu te reči?
Malići: Samo dve stranke na Kosovu se samoidentifikuju kao levičarske: Vetevendosje i Socijaldemokratska partija. Pre nekoliko godina u Vetevendosju su prvi put počeli da govore o „progresivnom oporezivanju” i ostalim stvarima. Međutim, to je zasenjeno nacionalističkim i antikolonijalističkim stavovima koji su isticani u prvi plan, jer je bilo lakše mobilisati mase na tim osnovama. To je jedan od razloga i za nedavnu podelu stranke. Sada je grupa koja je napustila Vetevendostje preuzela Socijaldemokratsku partiju osnovanu devedesetih godina i pokušava da je izgradi kao modernu stranku levog centra, sa većim fokusom na klasno umesto identitetskog pitanja. Njihovi osnovni dokumenti i program su dobro artikulisani, zbog čega može da se kaže da su oni socijaldemokrate u pravom smislu te reči. To takođe pokazuju i pitanja kojima se bave na lokalnom i centralnom nivou. Ipak, kao i kod drugih partija u ideološkom spektru, politička stvarnost zasnovana je na klijentalizmu, potrebi za koalicijama i pravljenju kompromisa, pa je teško reći da li se radi o socijaldemokratskoj orijentaciji u pravom smislu te reči.
* Kako danas žive obični ljudi na Kosovu?
Malići: Pretpostavljam da odgovor zavisi od toga koga pitate. Teško je, kao i svuda na Balkanu, ali je daleko od „crne rupe”, što je slika koju mnogi usled predrasuda imaju u svojim glavama. Prihodi većine ljudi, posebno onih niskokvalifikovanih, i dalje su niski, ali dobar deo njih preživljava uz pomoć dijaspore. Postoji srednja klasa koja sebi može da priušti odlazak na more u Albaniju vikendom, ali su i oni zabrinuti za budućnost svoje dece. Ipak, postoji energija koja podstiče ljude da se i dalje nadaju, što je tipično za zemlju sa velikim brojem mladih, te za društvo koje uživa u novoosvojenoj slobodi. Ponekad sam zadivljen nivoom kreativnosti i preduzetništva u biznisu i kulturnom sektoru – u Prištini se oseća ta energija i dešavaju se uzbudljive stvari. Međutim, osećam da se ta ista energija polako troši. Čujem da su ljudi nezadovoljni tempom napretka, kao i političkim elitama koje misle samo na sebe, zbog čega mnogi razmišljaju o odlasku u inostranstvo. Osećaj izolacije zbog viznog režima sa EU sve više guši. Međutim, dozvolite mi da razbijem mit koji mnogi ponavljaju kada žele da dovedu u pitanje državnost Kosova – uprkos teškoćama, na Kosovu ne postoji „jugonostalgija”, ili je potpuno marginalna. Objektivno govoreći, na osnovu svih merljivih istorijskih pokazatelja, Kosovo nikada nije bolje stajalo. Međutim, ima još mnogo toga da se uradi, svakodnevni izazovi su veliki, a očekivanja visoka, pa je veoma lako zaboraviti tu istorijsku perspektivu.
* Postoji li mogućnost da se mladi iz Srbije i sa Kosova povežu?
Malići: Postoji. Međutim, prošlost kao i aktuelni sporovi ostavljaju malo prostora za neku vrstu sistemske promene u društvu. Programi razmene postoje na regionalnom nivou, ima i bilateralne saradnje u okviru civilnog sektora, ali se ona odvija na margini. Postoji velika podela na etničkom nivou i ona je najizraženija na Kosovu, gde je komunikacija između različitih zajednica površna. Zaista mislim da ne možemo da uspostavimo smislene veze ukoliko nastavimo da se pravimo da se u prošlosti ništa nije dogodilo, te ako se ne suočimo sa razlozima zbog kojih su naša društva toliko podeljena.
Pitanja novinara Danasa
* Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?
Malići: Ne može doći do normalizacije odnosa dok Srbija ne prihvati kosovsku nezavisnost, te dok ne podrži uspeh Kosova kao države. Svađalački pristup Srbije i njeni pokušaji da podrije državnost Kosova načinili su stvari gorim za sve, a naročito za zajednicu kosovskih Srba, jer su oni doživljeni kao antidržavni element. To je našim elitama dalo sjajan izgovor da ne brinu o manjinama. Čak i da se problem nezavisnosti izuzme iz razmatranja, ne mislim da će Kosovo i Srbija postići bilo kakvu iskrenu normalizaciju odnosa bez pravog suočavanja sa prošlošću. Lično, iako se zalažem za normalizaciju, nikada neću gledati na Srbiju kao na normalnu ili prijateljsku državu, sve dok odbija da se suoči sa institucionalizovanim fašizmom i duboko ukorenjenim rasizmom uperenim protiv Albanaca, koji je meni i mojim građanima oduzeo normalno detinjstvo. Sve dok ovo osećanje rasističke nadmoći nastavlja da živi u Srbiji, vidno u tabloidima i političkom govoru, možemo samo da se pretvaramo da smo uključeni u nekakav dijalog ili normalne odnose, ali to je sve krhko i površno.
* Kako ocenjujete proces normalizacije koji trenutno vode vlasti u Prištini i Beogradu?
Malići: Mislim da je to frustrirajuće za obične ljude sa obe strane granice. Proces normalizacije uspostavljen je iz potrebe da stvari napreduju, ali je suviše ispolitizovan i udaljen od svakodnevice. Koristile su ga, a i zloupotrebljavale, političke elite za sopstvene programe, kao i međunarodna zajednica koja dijalog vidi kao instrument uključenosti u region bez političke težine. Evropska unija je izgubila kredibilitet i svoju težinu kao posrednik zbog nedostatka jedinstva po pitanju ovog problema, stoga nije iznenađujuće da je dijalog pod okriljem EU u ćorsokaku. Nisam potpuno nihilističan po ovom pitanju, i dalje mislim da je dijalog jedini način za napredovanje i da je imao određene rezultate, pogotovo na početku kada je doprineo smanjenju etničkih tenzija i integraciji struktura Srba koji žive na Kosovu u kosovske institucije. Međutim, kako se približavamo kraju, odnosno srpskom priznanju Kosova, sve je vidljivije da će ovaj visokorizični dijalog koji vode elite naposletku pogoršati stvari, jer se mnogo toga tiče samih lidera, a ne društava.
* Da li je realno da normalizaciji odnosa Kosova i Srbije doprinesu političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba devedesetih godina?
Malići: Svakako se nadam, jer ne izgleda kao da ćemo imati neke bolje elite. Veoma je moguće da će aktuelni lideri postići neku vrstu političkog sporazuma, jer oni su ti sa političkim kapitalom u nacionalističkim krugovima, koji je neophodan da se to dogodi. Liberalni i građanski delovi naših društava bili bi politički linčovani da se samo usude da postignu bilo kakav sporazum s drugom stranom. Ironično, samo „patriote“ smeju da budu „izdajnici“.
* Da li smatrate da je prošlo dovoljno vremena od sukoba i da je došao trenutak da Srbi i Albanci počnu da žive normalno?
Malići: Ne mislim da je vreme, kao takvo, efektan lek za probleme sa kojima se suočavamo. Imamo nekoliko generacija kojima je prošlost naštetila i ne možemo da očekujemo da će vreme zalečiti njihove rane, jer su i dalje mnoge otvorene. Potreban nam je ozbiljan dijalog i priznanje onoga što se dogodilo u prošlosti, jer je to izvor koji legitimizuje dehumanizaciju koju osećamo „prema drugom“. Možda je mlađima, koji nemaju direktno iskustvo iz rata, lakše da prihvate ovaj nonšalantni pristup „gledanja prema budućnosti“, ali čak ni oni ne mogu da pobegnu od toga da sebe doživljavaju kao žrtve. Govoreći kao građanin Kosova – da, svi su svesni toga da smo slobodni i da samo sebe možemo da krivimo za sopstvene neuspehe. Međutim, na našu svakodnevicu i dalje jako utiče srpska sabotaža naše državnosti i teško je ljude naterati da to ignorišu. Prosečnom građaninu Kosova Ivica Dačić je i dalje lice Srbije i to ne prijateljsko. Široka podrška društva za takse na srpsku robu je čist primer koliko smo mi daleko od želje za normalizacijom.
* Kako ocenjujete razvoj glavnog grada Kosova, Prištine, od proglašenja nezavisnosti do danas?
Malići: S obzirom na to da sam rođen i odrastao u Prištini, bolno je gledati kako grad nije uspeo da se izbori sa pritiskom tokom posleratnih godina, kako je sebe osudio na propast, a možda čak i izgubio priliku da postane normalna prestonica. Priština ima velike infrastrukturne potrebe, međutim, to se sabotira već skoro dve decenije, sada od centralne vlade koja nikada nije bila saveznik sa onima na lokalu. Grad se razvio bez ikakve koherentne vizije. Ono kako izgleda Priština sušta je suprotnost onoga što se u njoj događa. Osećam da ima duh i većinu tog duha doneli su mladi koji su došli iz raznih delova Kosova kako bi Prištinu načinili svojim domom. Imam osećaj kao da donose najbolju energiju u grad time što pokušavaju da ga oblikuju po svom – mnogo više nego starosedeoci koji žive u lažnom osećaju ponosa i slave.
Pitanja koja je postavio politički analitičar i doktorand na beogradskom Fakuzltetu političkih nauka Boban Stojanović
* Kako ocenjujete trenutnu političku situaciju na Kosovu? Koliko su sukobi između Tačija i Haradinaja stvarni, a u kojoj meri predstavljaju samo jednu formu politike?
Malići: U skladu sa našim nacionalnim narativom i pogledom na stvari, uvek mislimo da je druga strana organizovanija i ujedinjenija. Prijatna je pomisao da Haradinaj i Tači igraju veoma sofisticiranu igru. Bio bih prijatno iznenađen.
* Da li mislite da će doći do postizanja sporazuma između Tačija i Vučića?
Malići: Budim se misleći da hoće, a ležem ubeđen da neće. Nekako mislim da je dijalog postao previše veliki da bi propao i da će se nešto dogoditi u toku 2019. godine.
* Koliko je teško biti mlad analitičar na Kosovu?
Malići: Ne znam da li sam sa 34 godina i dalje mlad, ali izazovi su isti kao i na drugim mestima. Teško je prolaziti kroz razne političke programe i polarizaciju ukoliko imate sopstveni stav. Odmah vas obeleže kao nekoga ko se zalaže za interese ovog ili onog. Ali mislim da je to normalna cena.
Povezani članci
Muke s taksamaZašto su mediji zanimljiviji po onome o čemu ne pišu nego po onome o čemu pišu?
Živeti na Kosovu
Zabrinjavajući stepen nasilja i zastrašivanja novinara
Festival u Beogradu: Kosovo vam želi dobar dan