Jer, gradovi se ne ruše samo spolja i fizički, već se mogu razarati iznutra i duhovno.
Bogdan Bogdanović, Ritualno ubijanje grada

Kada je pre nekoliko meseci u Novom Sadu bez objašnjenja mural Gijoma Albija, poznatijeg kao Remed, udavljen u uredno-beloj farbi, Novosađani su negodovanje izrazili protestom i serijom kurala neznanog novosadskog junaka. Nisu u pitanju bile stotine ljudi ili demonstracije koje se razbijaju kordonima, ali dođavola, ljudi su izašli na ulicu jer je uništeno nešto što su sasvim legitimno doživljavali kao svoje, a da to „svoje“ nikome nije „ni iz džepa ni u džep“. Irelevantnost džepova za ovaj protest i jeste ono što ga čini vrednim – protestuje se protiv primitivizma i bahatosti. Kurali, opričani u tekstu od pre nekoliko meseci, skrenuli su pažnju čak i sasvim nezainteresovanih. Plašila sam se, međutim, da će taj bljesak artikulisane svesti o umetnosti u javnom prostoru kao kategoriji fundamentalno namenjenoj (ili prepuštenoj, zavisi od stepena pesimizma) gradu i zajednici, ostati izolovani incident.

Ipak, ubrzo su se podstaknuti fantomskim krečenjem, pojavili konkursi za oslikavanje fasada u Novom Sadu. Nije ih raspisao Grad, niti neka gradska institucija kulture. Poziv je uputila grupa građana okupljena pod „kodnim imenom“ Chain reaction. Promovisani bez sumnjivih agencijsko-marketinških ili predizbornih-kad-im-vreme-nije fraza, ubrzo je nastalo pet novih murala – pet ozbiljno velikih murala. Zbog čega ističem veličinu? Nikako ne želim da sugerišem da se vrednost ili kvalitet murala meri po kvadratnom metru (naprotiv!), već da skrenem pažnju na to da su za prilično kratko vreme, od samo četiri i po meseca, organizatori uspeli da, priređujući benefit-akcije, sakupe sredstva i organizuju pet ozbiljnih logističkih poduhvata. Konačno, i autor uništenog murala se vratio u Novi Sad.

Isto onoliko koliko je u ovdašnjem kontekstu simboličan nestanak murala koji se bavi borbom čoveka za sopstvenu slobodu, toliko je simboličan i nastanak murala čiji je motiv biljka različitih cvetova koja je „nikla“ na fasadi kulturnog centra Lab. Sam autor u intervju za Autonomiju govori o tome da je originalna namera bila da novi mural bude referenca na stari utoliko što će se na njemu pojaviti dvoglava, ali obezglavljena figura, te kako se ipak odlučio za drugačiji pristup koji se simbolično odnosi na početak, rast i različitosti. Čak i ta odluka, ponovo simbolično, doprinosi utisku da cela stvar nije puki inat, nego suštinska, autentična reakcija na pritisak, cenzuru i primitivizam koja se ne zaustavlja onog trenutka kada neposredni povod prestane da bude vest na društvenim mrežama.

Novi Remed za Novosađane foto: Chain reaction

Sve ovo nije samo niz vesti značajnih malenoj komuni ljudi koji se na ovaj ili onaj način bave muralom. Prvi put kao fanatični crno-hroničar sudbina ovdašnjih murala, nemam utisak da se bavim temom koja je iz ugla „normalnog“ čoveka ljuta egzotika i zanimacija za dokone, upravo zato što čin institucionalizovanog varvarstva ovoga puta nije ostao bez reakcije – reakcije ljudi koji žive u gradu u kome se mural nalazio. Upravo ta karika koja obično fali, svest o tome da mural ne pripada autoru već građanima, te da bahatost moćnih pogađa sve i jeste game changer. Mural je naslikan za ljude, a ne za festival, povod ili razonodu autora. Takva, na zdrave noge postavljena, borba za kulturu i građanske vrednosti čiji je povod mural (a uzrok mnogo dublji) stvara neočekivani prostor za optimizam. Ako utisak o autentičnosti činova grupa i pojedinaca koji učestvuju u akciji počev od protesta nije varka, onda nada i sme da bude položena u ovakav princip lančane reakcije. U ranije pomenutom intervjuu za Autonomiju, Remed je izneo umesnu ali stereotipnu frazu – veruje da mural može da promeni svet. Iako žarko želim, ne mogu sa njim da se složim. Ova istovremeno ogromna, ali i mala pobeda Novosađana nije i ne sme da bude kraj njihove borbe za njihov grad, njihovu kulturu, njihovu umetnost, ali nesumnjivo jeste dokaz da je borba moguća i da ne mora biti unapred izgubljena. Čin vladajućih fantoma koštao je jedan grad jednog dobrog murala koji je pripadao njegovim građanima. Mural je za ljude. Ljudi su se ujedinili za novi mural. Ljudi su se ujedinili.

Rečenica Bogdana Bogdanovića iz eseja "Ritualno ubijanje grada" kojom je ovaj tekst i započet, iako se u originalnom kontekstu odnosi na radikalnije oblike gradoubistva, sa distance od oko četvrt veka anticipira razaranje grada, gradske i svake druge kulture kojem danas svedočimo. Baš zbog toga je otpor unutrašnjem razaranju koje su pružili Novosađani tako dragocen.