ARTivizam
Mural vs vlast
Kreči da bude čisto (pa prodaj za bilbord)
23/03/2016 | 07:39
Dok bezbroj gradova u Evropi i svetu svoj kulturni identitet i turistički potencijal podupiru upravo promovisanjem autentičnosti strit arta svog podneblja, Beograd i Zagreb sa sopstvenim strit art scenama komuniciraju uglavnom preko bagera
Photo: Igor Svetel
Rušenje zida u Mostarskoj

Vesti o nekoliko murala u regionu koji su, iz različitih razloga, ali na isti varvarski način prošle godine uništeni, pokrenule su moje razmišljanje u nekoliko pravaca. Na krajnje ličnom nivou: uništeno je nekoliko (istinski kvalitetnih) murala mojih prijatelja i poznanika, pa je osećaj rastuženosti i razočarenja bio višeslojan. Drugi se zasnivao na profesionalnom stanovištu, dakle, kretao se u pravcu diktiranom dugogodišnjim bavljenjem  temom murala, a začinjen ne sasvim novom svešću o tome da se u društvu čiji sam deo ta profesija tretira kao ekscentrična zabava dokonih, a njeni produkti kao trivijalni i bezvredni.

Razlozi zbog kojih su protekle godine murali, o kojima će biti reči, uništeni posve su različiti. Oni variraju od učitavanja sadržaja, preko „pragmatičnosti“, pa sve do političkih odluka argumentovanih tako da odaju utisak konzumacije teških halucinogena. Iako retke,uporne i dragocene inicijative i organizacije koje se na ozbiljan i konstruktivan način bave slikarstvom u javnom prostoru (bilo kroz produkciju, proučavanje ili  samu izvedbu) postoje na teritorijama nekada zajedničke države, oslanjajući se neretko jedne na druge. Čini se, ipak, da je stav širokih narodnih masa ili bar najglasnijih među njima  i njihovih javnih reprezenata, na pažljivo razgraničenim i podeljenim teritorijama bivših jugoslovenskih republika, u odnosu na mural kao pojavu, na njegovu vrednost i značaj, uprkos insistiranju na granicama -  podjednako palanački i primitivan.

Ono što zabrinjava više nego samo uništavanje pojedinačnih radova, jeste odsustvo ikakve svesti o tome ŠTA je uopšte to što je uništeno. Zbog čega se slika percipira kao nešto vredno ako je u ramu i pripada nekome, a bezvredna ako je na zidu i pripada svakome?  Ovakav odnos prema slici u javnom prostoru dovodi nas do zaključka da se pojam kulturne baštine tretira isključivo kao veza sa spomenicima davne prošlosti, potpuno izolovan u odnosu na umetničko delovanje savremenika.

Sticajem životnih okolnosti i odluka prethodne generacije, rodila sam se i dugo živela u gradu u kome murali nisu retkost; kao i bilo koji drugi potpuno nasumično odabran stanovnik tog grada, član zajednice korisnika javnog  prostora u kome se oni nalaze.  To znači da sam bez bilo kakvog znanja o temi (mnogo pre nego što ću otkriti svoja profesionalna interesovanja), oslanjajući se  samo na opažanje i intenzitet doživljaja, iz pozicije običnog posmatrača, imala priliku da svedočim transformaciji prostora do koje dolazi nastankom murala. To iskustvo  će poslužiti kao empirijska potpora za nekoliko argumenata.  Neki od tih murala  su impresivni, neki prosečni, neki sasvim beznačajni – to su kategorije u koje sam tek mnogo kasnije mogla da ih rasporedim, ali svaki od njih je delove prostornih celina ranije  sasvim lišenih ikakvih vizuelnih kvaliteta učinio vizuelno zanimljivim, a neki su ih drastično unapredili i na nivoima koji prevazilaze sam vizuelni dojam. Ipak, da bi se čulima reagovalo na boju ili formu koje samim svojim prisustvom menjaju i u najmanju ruku oplemenjuju neretko ruiniranu ili bezličnu prostornu celinu, nije potrebno nikakvo predznanje – upravo u tome i jeste srž ovakve umetničke prakse. Čak i ako je, dakle, u pitanju posmatrač nespreman ili nevoljan da zakorači u bavljenje poetikom, porukom ili senzibilitetom autora rada koji je smešten u zajednički prostor grada, mural je „pojava“ koja ne zahteva takvu vrstu angažmana. Često ga nudi kao mogućnost, ali  ga ne zahteva izričito.

Fascinantnim mi se čini odnos čisto = lepo koji će pri „studiji slučaja“  murala koji je nastradao 2015. godine poslužiti kao jedan od ključnih argumenata za donošenje odluke o uništavanju, ali i ponuditi širi kontekst u koji su svi ovi slučajevi smešteni. U Beogradu, Zagrebu, Splitu, Novom  Sadu,  pa i manje više svakom gradu u kome je „biti navijač - način života“ postalo rasprostranjena pojava, postoje čitavi kvartovi u kojima krečenje navijačkih uradaka nije opcija jer izaziva ili nove demonstracije teritorijalnosti po zidovima ili fizičko nasilje nad onima koji se na tako nešto odvaže. Kako u pitanju nisu „reprezentativno izgledajuća“ gradska jezgra, ne zavređuju ni angažman gradskih službi. Populistički potezi gradskih vlasti, poput ovogodišnjeg teatralnog uklanjanja grafita iz centra Beograda, ovekovečenih fotografijom na kojoj gradski menadžer vlastoručno upravlja spravom koja agensom pod pritiskom čisti zidove i kojim se najavljuje novo doba čistih i umivenih zidova, ilustruju u velikoj meri tu palanačku jednačinu čisto = lepo koju prati i prećutno „bitno je da je lepo ono što će drugi da vide“.  Podrazumeva se da sam sadržaj uratka na zidu u odnosu na ovako postavljene vrednosti nije ni od kakvog značaja.

Pomenuti performans upriličen je povodom gradske odluke o pooštravanju kazni za buduće na delu uhvaćene pisače i crtače grafita, ali je deo koji suštnski reflektuje stav, kako predstavnika vlasti, tako verovatno i dobrog dela javnosti u odnosu na ljude koji se bave slikarstvom u javnom prostoru ostao manje zapažen. On je, možda čak i nesvesno, sublimiran u izjavi gradskog urbaniste da će u dogledno vreme biti određene zidne površine za čije će oslikavanje biti raspisan konkurs, a „za to se neće izdvajati posebna sredstva jer je za murale uvek lako naći sponzore za boje i sve što je neophodno“*. A ipak, za izradu murala, svašta je neophodno. Ne isključujem mogućnost da je u pitanju profesionalna deformacija, ali čini mi se da se ovom izjavom podrazumeva da je rad ljudi koji se bave muralom besplatan. Volonterski. Iz ljubavi.  Tako dolazimo do odnosa koji je zasnovan na premisi da je ustupanje zida autoru vrhunski ustupak njemu lično (pa kao takav ne iziskuje novčanu nadoknadu za rad), a ne da je mural zapravo rad pojedinca koji ostaje u amanet zajednici, opšte dobro, da ne kažem – kulturna baština. Upravo iz takvog  iskrivljenog stava prema konceptu murala, proističe i varvarski odnos prema konkretnim radovima o kojima će biti reči.

Zaključak koji je upravo izveden, oslanja se, dakako, i na elemente empirije. Pre nekoliko godina, kao predstavnica grupe sa kojom sam tada slikala,  u ime gradonačelnice jednog nemalog grada, pozvana sam na zvanični sastanak na temu proširenja već postojećeg murala koji je grupa, kao deo programa prijateljskog no budget festivala  ranije te godine izvela na susednu mnogostruko veću fasadu.  Na sam pomen honorara (u tom trenutku baždarenom tako da bude jednak molerskoj dnevnici puta broj radnih dana puta broj ljudi koji slikaju) prezrivo mi je upućena rečenica koja najpreciznije ocrtava odnos zvaničnika prema muralistima i muralu : „Mače, ja ću za te pare pola grada da okrečim“.  Osim što je izjava utemeljena na pretpostavci da su i moleri dokoni volonteri, ona istovremeno stavlja znak jednakosti između murala i moleraja. Nismo se dogovorili. A ono pola grada ne beše okrečeno.

SLUČAJ KRLEŽA

Leonard Lesić –Krleža -Karlovac –Hrvatska

Monumentalni portret Miroslava Krleže, simbolično naslikan na zgradi u Krležinoj ulici, simbolično u Karlovcu, primer je uspelog rada na izuzetno klizavom terenu memorijalnih portreta. Zaobišao je zamke patetike, sladunjavosti, prizvuka sakralnog i neukusa koji katkad prati ovakve radove i za kratko vreme svog bivstvovanja, valjano uklopljen u zadati prostorni  kontekst postao je neka vrsta karlovačkog landmark-a i česta ilustracija za svakojake tekstove i publikacije o Krleži.  Uništen je odlukom saveta stanara zgrade; potrebna je termoizolacija. U izvesnom smislu, legitimna je odluka da se umetničkoj vrednosti pretpostavi termička efikasnost. Ako bismo hteli da cepidlačimo ( a takva sam, pa sam tražila mišljenje onih za to stručnih), mogli bismo ponuditi argument koji potvrđuje da je u pitanju čin vandalizma par excelance jer je termoizolaciju itekako moguće postaviti sa unutrašnje strane, odnosno, u enterijeru. Ipak, okolnosti su takve da nije potrebno biti cepidlaka da bi se teza o degradirajućem odnos prema muralu potvrdila. Naime, udruženju koje je produciralo  izvedbu murala ponuđena je, neformalno, opcija da to učine ponovo; i oni  i autor pristali su da čitav projekat ponove.  Uz prvobitnu stručnu opasku da bi u narednoj izvedbi Krleža morao da „nosi kaput druge boje, ono crno baš ne valja“ predstavnik stanara je  nekoliko dana kasnije organizatorima javio da je odluka saveta da se prostor ipak ponudi potencijalnim interesentima za postavljanje bilborda.

SLUČAJ TRI PRSTA

Miron Milić – Reuse-Reduce -Recycle-Reinvent - Umag-Hrvatska

Fotografija preuzeta sa fb profila Mirona Milića

Vest o uništavanju murala na fasadi škole „Marija i Lina“ u Umagu  koja se diči programom zasnovanom na ekološkoj osvešćenosti, zahvaljujući razmerama sumanutosti  i vrsti učitanog sadržaja, privukla je pažnju čak i onih medija, što hrvatskih što srpskih, koji inače ne bi marili za slučaj uništenog murala.

Kontekst u koji se smešta motiv šake čiji prsti su u „pozi“  nabrajanja četiri postulata ekološke održivosti, ne može biti prigodniji : fasada škole koja propagira baš te i takve vrednosti.

Svedenost lišena viška vizuelnih informacija koja garantuje lakoću opažanja, konciznost i nedvosmislena jasnoća poruke, zdrava korelacija sa celinom u koju je inkorporiran, vešta manipulacija jednim jedinim (prilično nezahvalnim za samostalni boravak u otvorenom prostoru)  likovnim elementom – linijom, trebalo bi prirodno da rezultira opštim tapšanjem po ramenu i pljuskom pohvala onih kojima taj mural po autorovom odlasku ostaje. Ipak, umesto svih ovih manje-više očiglednih odlika rada, za oko je zabrinutim pojedincima zapala činjenica da je nabrajanje zastalo na trećem prstu, te da je šaka zaleđena u pozi miloj suparničkom plemenu nedopustiva provokacija. Sav užas nerazumevanja, brutalne dekontekstualizacije i zamene teza koje su dovele do toga da sjajno koncipiran crtež  bude zamenjen belim zidom, sublimirana je u izjavi direktora škole:

„Prvo me zvalo nekoliko građana i pitalo zašto sam to dopustio jer se nagrafitu vide tri prsta.Tako nešto da nam bude na školi dok nam razapinju Stepinca je nedopustivo te je mural uklonjen“**

Joškin Šijan – Dom kulture – Grdelica

Iako je zahvaljujući burnim reakcijama javnosti i najavama protesta građana akcija krečenja murala zaustavljena pre nego što je u celosti uništen, izjava kojom je gradonačelnik Leskovca obrazložio odluku o uništavanju murala u bašti Doma kulture u Grdelici, čini da obrazloženja razloga za uništavanje ostalih radova o kojima je bilo ili će biti reči deluju sasvim legitimno i razumno iako to nikako nisu. Naprotiv.

„Tamo imate umetnika koji je to crto i to je lepo izgledalo u onom trenutku kada ste imali kompletno sivilo. Znači, kada ste imali prostor koji nije bio okrečen, sređen, adaptiran.Onda je bolje nešto nacrtati nego nemati ništa od toga.( ...) I meni je potpuno logično, tamo je po meni super za mlade koji slušaju čudnu muziku ili su pod dejstvom određenih supstanca, da gledaju one pejsaže i da uživaju u njima. Znači,potpuno je logično da bude čisto, kristalno lepo i sređeno. Ono ako vi uživate u onome, ja..stvar ukusa. Ja smatram da je u onom trenutku bilo lepo, a sada treba da se sredi kompletno i prosto mi nije ukusno da ostane onako iškrabano, znate, meni kaže jedan umetnik u kada se ja našmrkam kako lepo crtam...“***

Obrazloženje ponuđeno kao najava velikog krečenja, nesuvislo i uvredljivo (nesuvislo per se, a uvredljivo ne samo za fanatike zainteresovane za temu, nego i za svakoga ko svoje stavove o vidljivom svetu zasniva na još po nečemu  osim nasumičnih pretpostavki o konzumaciji opijata) ipak nas dovodi do nekoliko zaključaka. Prvi, da je jedino  čisto = okrečeno = lepo, drugi da je mural ne samo odraz, nego i generator socijalnih devijacija među mladom populacijom koja mu je izložena. Zanimljivo je, takođe,  da ni uz ozbiljan trud na spornom muralu nisam uspela da uočim ama baš ništa što bi predstavnika vlasti navelo na zaključak da je u pitanju sadržaj koji je na bilo koji način devijantan ili neprimeren. (Kontra)Referenca na Radovana III se sama nameće; zidovi su za krečenje, a ne za tamo neke slike.

SLUČAJEVI BRANIMIROVA I MOSTARSKA

Branimirova i bilbordi (foto: Ana Kovačić, preuzeto sa h-alter.org)           

Kultni zid u Branimirovoj ulici u Zagrebu i zid u Mostarskoj ulici u Beogradu takođe su tokom prošle godine, prvi delimično, a drugi u potpunosti uništeni. Pozamašan deo zida u Branimirovoj ulici koji je predstavljao centralno mesto zagrebačkog strit arta, autentičan spomenik urbane kulture je, iz razloga koji nisu do kraja objašnjeni, preko noći  srušen i zamenjen džambo plakatima. Zid u Mostarskoj ulici u beogradskoj Savamali koji su zajedničkim snagama oslikali domaći umetnici i gosti Mikser festivala u, okviru koga je mural i nastao, sravnjen je sa zemljom jer se našao na putu projekta Beograd na vodi. Kako su i mnogo krupnija pitanja vezana za projekat ostala bez odgovora nadležnih, rušenje zida, a sa njim i uništavanje radova nekoliko desetina umetnika nije se pretvorilo u temu koja zavređuje naočitu pažnju javnosti. Smetao je - srušen je. Tako, dok bezbroj gradova u Evropi i svetu svoj kulturni identitet i turistički potencijal podupiru upravo promovisanjem autentičnosti strit arta svog podneblja, Beograd i Zagreb sa sopstvenim strit art scenama komuniciraju uglavnom preko bagera.

SLUČAJ “PROKOP”

Murali koje su studenti Akademije likovnih umetnosti u Beogradu pod mentorstvom profesorke Vesne Knežević izveli u prostoru železničke stanice Prokop predstavljaju još jedan primer nerazumevanja i samovolje čiji je rezultat nepovratno uništavanje radova. Uz obrazloženje da je hidroizolacija zidne površine dotrajala, preko murala su prelepljene  pločice. Autori murala ili organizatori projekta, naravno, o ovoj odluci nisu konsultovani. Nisu čak ni bili obavešteni.

Slučajevi koji su razmatrani nisu jedini ove vrste u regionu; naprotiv, ovo je samo izbor.  Evidentno je da se bez ikakvih konsultacija sa autorima ili za temu stručnim pojedincima, murali samovoljom sasvim sitnih ili krupnih vlastodržaca iz najrazličitijih razloga bez parodna uništavaju. Odštetu autoru nećemo ni pominjati. Dovoljno je, očigledno, posumnjati na provokaciju ili pak nanjušiti mogućnost sitne zarade ili političkih poena da bi vredni radovi bili zauvek izgubljeni. Dok su organizacije i pojedinci koje se bave produkcijom, promocijom i izvođenjem murala, prinuđeni da zarad dobijanja dozvola prolaze kroz lavirinte administracije i birokratije, kretanje u suprotnom smeru odvija se bez ikakvih prepreka. Za uništavanje murala nije potrebna dozvola. Potreban je izgleda samo razlog, pa makar i sasvim  nesuvisao i besmislen. Jer jedino je čisto lepo. A na čisto može i bilbord.

*****************************************

*citat izjave  preuzet sa blic.rs

**Izjava direktora škole preuzeta sa večernji.hr

***Izjava predsednika opštine Leskovac. Snimak sporne izjave ubrzo je bez traga nestao sa jutjuba, ali je audio ipak sačuvan u privatnim arhivama. Slobodna pretpostavka je da su i nadređeni dotičnog gradskog čelnika prepoznali suštinu iznetog sadržaja, pa je materijal uklonjen.

Komentari[ 0 ]