„Bioskopi u Sudanu su bili popularniji od fudbala. Cela zemlja je imala 65 bioskopa, a glavni grad Kartum 16. U svakom većem gradu je bio minimum jedan bioskop. Dnevno je u bioskop išlo 15.000 ljudi. Sredinom devedesetih sve smo to izgubili“

Godine 2015. režiser Suhaib Gasmelbari odlučio je da prati četvoricu istaknutih sudanskih režisera koji su imali ideju da organizuju projekciju svojih filmova u nekom od open air bioskopa u zemlji. Ideja ne deluje napeto, ukoliko se ne uzme u obzir činjenica da su u Sudanu sredinom devedesetih bioskopi zatvoreni, snimanje filmova onemogućeno za muškarce, a ženama pod novom islamističkom vlašću zabranjeno. Njihov povratak u zemlju i sama ideja u to vreme, četiri godine pre pada predsednika Omara al-Bašira, bila je revolucionarni čin. Tako se, na kraju, zvao i bioskop, koji su dobili od vlasnika da prikažu film.

Gasmelbari je u okviru razgovora sa autorima na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu IDFA, gde je gostovao sa svim glavnim protagonistima filma, pojasnio kako je bilo teško snimati u vreme kada je Al-Bašir ponovo izabran za predsednika.

„Imamo snimljene štapove kojima su mahali na nas, ljudi su vikali da ne snimamo i slično, ali odlučio sam da to ne stavim u film. Ne znam da li sam pogrešio, ali mislim da je sama činjenica da smo snimili ovaj film pobeda. On sam je mesto slobode koje nam je režim oduzeo. Pokušali smo ponovo da osvojimo taj prostor slobode, uspeli smo da isteramo moćnike iz njega tako da je to bilo mnogo više poetično nego da smo prikazali kroz šta smo sve prošli. Naravno, na kraju je glavni lik, onaj koji odlučuje, Omar Al Bašir, koji odlučuje i o našim životima“, kazao je Gasmelbari.

Dodao je da nije tražio dozvolu vlasti jer bi bili pod prismotrom u tom slučaju. Zbog kamere im je policija često dolazila, a kad je došao i tonac, kako kaže, tek tad su postali primetni.

„Bilo je teško jer nismo uspevali da snimimo šta želimo, ponekad smo morali da žrtvujemo neke scene jer nismo mogli da ih snimimo kako treba. Kamera je privlačila policiju, a kad nam je stigao snimač zvuka, tek tad je bilo teško jer smo tek tada bili primetni. Morao sam mnogo puta da sakrivam snimatelja zvuka, posebno jer mi je njegova majka rekla da moram da brinem o njemu. Nekada sam mu govorio da sam više pod stresom zbog njega nego zbog situacije, pa sam mu povremeno govorio da ne dolazi, da mi je lakše da se snalazim sa lošim zvukom nego sa mogućnošću da mu se nešto desi. Naravo, to je sve bilo veoma frustrirajuće, i izazovno ali vas gura da morate da mislite kako je važna koja scena i šta može da se uradi dva dana unapred, da li je scena dovoljno važna da budeš uhapšen i da time utičeš na ceo projekat“, pojašnjava kroz humor režiser filma.

To je i jedna od glavnih odlika „Razgovora o drveću“ koji je prikazan na nedavno održanoj Slobodnoj zoni u Beogradu, gde je dobio specijalnu nagradu, i na Dokufestu u Prizrenu. Duhoviti dijalozi, uz mnogo cinizma koji prikrivaju užase diktature, mučenja, izbeglištva i suočavanja dali su filmu snagu i šarm i otvorili poslednje četiri decenije sudanske istorije na originalan način široj publici. Režiserovi glavni junaci su uvek birali život, zbog čega je i scena mučenja jednog od četvorice glavnih likova Ibrahima Šadada, koje se on u filmu priseća, snažna ali je strast za filmom kao prostorom slobode još snažnija.  

„Razgovarati o Ibrahimovom mučenju je bilo kompleksno. Postoje mnoga svedočenja o borbi protiv diktature u Sudanu, ljudi su mučeni, ubijeni, svi koji su prošli to iskustvo su jako skromni kad o tom razgovaraju i vode se time da su neki drugi ljudi dali više od njih, često kažu da ne žele da privlače pažnju na uštrb ljudi koji su podneli mnogo više za slobodu. To je lepo, ali i potresno. Divim se načinu na koji se suočavaju sa svojim ranama, nekada sa više humora, i to sam hteo da zadržim i u filmu i kroz film“, rekao je Gasmelbari.

Ibrahim Shaddad, Suleiman Ibrahim, Manar Al Hilo i Altayeb Mahdi su film učili u egzillu. Ceo projekat je bio njihova ideja i režiser filma se na nju samo nadovezao. Nakon nekoliko propalih pokušaja organizovanja projekcije, pristali su da oni budu glavni protagonisti filma i da, iako režiseri, stanu ispred kamere drugog režisera.

„Teško je režiseru da bude ispred kamere, jer smo i režiseri i glumci, ali mi nismo u ovom filmu glumili. Mi smo radili naš posao, kao i obično i on se umešao. I to na loš način (smeh). Uvek sam mislio da možemo da napravimo našu akciju bez njegovog mešanja, da smo mogli da završimo naš projekat, ali je on na kraju došao sa boljim projektom. Sedim ovde i slušam vas kako se smejete i razmišljam čemu se smeju, mi smo veoma ozbiljni momci (smeh). Ukratko, promašio sam poentu, kao što nisam uspeo da uhvatim ni poentu celog filma (smeh). Ali on (režiser) je dao sve od sebe i propatio je mnogo. Nisu ni ostali bili zadovoljni njegovim radom, dolazili bi i pitali zašto je kamera ovde, kakav je to pobogu kadar, zašto je mikrofon onde... Ali sada, nakon svega, vidim da je film ok“, na duhovit način je Ibrahim Shaddad pojasnio druženje koje je dovelo do filma.

Bioskopi u Sudanu su bili popularniji od fudbala, dodao je i naglasio, kao jedan od članova Filmskog kluba, da je cela zemlja imala 65 bioskopa, a glavni grad Kartum 16. „U svakom većem gradu je bio minimum jedan bioskop. Dnevno je u bioskop išlo 15.000 ljudi. Sredinom devedesetih sve smo to izgubili“, kazao je.  

Film još nije prikazan u Sudanu, pola godine se čekalo na dozvolu i prevod sa engleskim titlom.

„Sve je spremno. Dobili smo dozvolu vlasnika bioskopa, prikazaćemo ga u bioskopu Revolucija koji vidite u filmu, a dok smo čekali kopiju, dobili smo i ekran“, najavio je režiser Gasmelbari, dok je u istom trenutku Shaddad koracima merio iza njegovih leđa veliko platno u bioskopu Flamanskog kulturnog centra, što je izazvalo smeh publike i veliki aplauz.

„To je veliki trenutak za nas. Biće to početak na neki način ponovnog otvaranja bioskopa u Sudanu. Sada je politička situacija definitivno bolja i nadamo se da će ovo biti početak oživljavanja bioskopa u našoj zemlji“, poručio je Shaddad.

I film „Kartum ofsajd“ Marwe Zein dotiče pitanje prava na bavljenje tom profesijom. Prikazan kao deo predstavljanja sudanske kinematografije na ovogodišnjoj IDFA-i, film govori o ženskoj fudbalskoj reprezentaciji i svim nedaćama koje glavne protagonistkinje imaju u zemlji u kojoj ne mogu da se bave fudbalom, a sve to govore u kameru režiserki koja po zakonima te zemlje, jer je žena, ne sme da snima filmove.

Osvajanje bioskopa, fudbalskih igrališta, duh pobune u sudanskim filmovima bio je uvertira u ono što će 2019. godine dovesti do pada režima Omara al-Bašira. No, kako kažu i sami protagonisti filma, sloboda još treba da se osvaja.