Gorki okus nije prava riječ/za logiku šutnje/
Paranoidni strah od istine/iza željezne ruke (B.Štulić)

Postoji druga Srbija, baš onakva kakvom ju je još pre četvrt veka okarakterisao predsedavajući Beogradskog kruga, jedan od vodeći srpskih intelektualaca 20. veka Radomir Konstantinović: ’’Ako vas pitaju šta je druga Srbija, šta je bila, šta jeste i šta će biti, slobodno recite: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom.”

Takva se Srbija ukazala 14, avgusta na Sarajevo film festivalu, na Obali Kulina bana, u dve projekcije filma "Teret" Ognjena Glavonića, nailazeći na odličan prijem gledališta, otvarajući brojna pitanja i dajući tek jedan, poražavajući odgovor: većinska Srbija ne želi istinu o zločinima koje je, direktno, ili u saučesništvu, počinila, ona zločine negira ubeđenošću teškog psihijatrijskog bolesnika, videvši u svakom ko ruši predivnu sliku iz medicinskih udžbenika neprijatelja koga treba elimisati. Za neke bolest, za mnoge, pak, umišljaj koji od zlikovaca pravi heroje, bogate i poštovane.

Takva će dijagnoza, stekao se utisak nakon projekcije u dvorani Narodnog pozorišta, zabrinuti i rastužiti filmsku ekipu, uprkos sjajnom prijemu i pitanjima iz publike. Gorki okus istine.

IZAZOV ANTIFAŠISTIČKOG NASLEĐA

Faktografija koja bi u napisu drugačije prirode bila na početku: Leon Lučev, tumač glavne uloge u filmu čija je tema transport posmrtnih ostataka ubijenih albanskih civila sa Kosova u Batajnicu, nagrađen je glavnom nagradom Srce Sarajeva za najbolju mušku ulogu.

Lučev glumi vozača kamiona Ivana koji prevozi leševe iz masovnih grobnica na Kosovu, u novu, svežu, u Batajnici; film ima i, uslovno rečeno, bočnu priču o fašizmu i antifašizmu, nasleđu koje nosi glavni lik, čiji je otac sa 17 godina otišao u partizane da se bori protiv fašizma. Logično je, stoga, Ivanovo naizgovoreno pitanje šta ostavlja svom sinu, kao saučesnik u prikrivanju zločina.

Šta je vozio i šta je to tako strašno u filmu, jezivo antisrpsko. Mogu šupljoglavci sa ekstremne desnice (svake, dakle) mirno da spavaju, nema masnih i pijanih četnika koji kolju albansku decu i siluju žene, ovo ostalo neće razumeti, Ivan pere unutrašnjost kamiona, iz koje ga je najpre zapahnuo smrad, i do njega se dokotrlja ključ misterije: kliker -staklenac. Pa, šta, neko ostavio, neko izgubio. Horor citat. Podseća na svedočenje Sarande Bogujevci, devojke ranjene u divljanju srbijanskih državnih snaga u Podujevu: “Onda su pošli prema mom bratu i prilikom pretresa iz džepa mu uzeli klikere i bacili ih na zemlju. Vikali su i moja majka se sagla i pokupila ih. Nastavili su da nas pretresaju i pritom govorili starijim ženama koje su imale marame da ih skinu“, svedočila je Saranda Bogujevci (Danas, 12 - 13. jul 2003.).

Već teško ranjena, videće rafalima raskomadanu glavu svog brata Špetima, vlasnika klikera koji su se poslednji put zakotrljali tu, u Ulici Rahmana Morine u Podujevu, 28.marta 1999.

TARGETIRANA FILMSKA EKIPA

Reditelj i glumci govorili su kao istinski posvećeni tim, angažovan na zajedničkom poslu, iza kojeg stoje bez zadrške. Glumica Tamara Krcunović rekla je da su napravili “patriotski film”: “Postojao je i otpor od strane kolega. Mislila sam ako govorim istinu i imam za to dokaze, neće biti onih koji će misliti drugačije, ili to pokušavati da ospore. Ipak, snimanje ovog filma me je u tome razuverilo”, rekla je Tamara Krcunović.

Leon Lučev govorio je o recepciji filmova sa ratnom tematikom u kojima je igrao, naglasivši da je reč o pokušajima umetnika da otvore važna pitanja o novijoj istoriji. Sve to pratili su rizici: “Nakon zadnjih deset godina u većini filmova u kojima sam glumio smo pokušavali da otvorimo istinu na ovim područjima. Povraća mi se na to nakon deset godina jer je situacija sve gora i gora. I da, bitno je ovo što radimo jer je jedino moguće za nas koji radimo da radimo ovako. A sad,  šta će biti s nama, hoće li nas pobiti, ili ćemo ovo sve preživjeti nemam pojma. Ovo je način koji živim. A često se pitam za koga ovo sve radim. Za sada i dalje vidim situaciju u kojoj fašisti i radikalisti divljaju ovim prostorima. Mi nećemo, barem ja neću odustati od ovoga. Jebaću im majku do kraja. Ovo mi je postalo mučno. Ja sam životni optimista ali mi je muka od svega. Mi smo kao neki ilegalci koji su getoizirani i kojima je sve manji i manji prostor djelovanja barem na ovim područjima. Jer ako se baviš nečim i baviš se onako kako se trebaš baviti onda nisi prihvaćen. Čak ridikulozan, jer ne radiš onako kako sistem očekuje, rekao je Leon Lučev nakon prve projekcije.

ARTEFAKTI ZLOČINAČKIH POHODA

O filmu kakav je "Teret" reditelj Glavonić je, kazaće nakon sarajevske projekcije, počeo da razmišlja nakon teksta nedeljnika Vreme (da ga podsetimo Tragovi prikrivene smrti, 10. jul 2003, Tamara Skrozza) o popisu stvari nađenih u masovnoj grobnici na policijskom poligonu “Trinaesti maj” u Batajnici.  Nađeni su “dve cucle, nekoliko grickalica za nokte i otvarača za flaše, klikeri, mnoštvo komada zlatnog nakita i satova, ali i olovke, brojanice, muštikle i češljevi. Tu su i "nevažeći metalni novac SFRJ", metalne alke, maramice, ogledalca, dve folije ranital, bick brijači, nekoliko hodžinih zapisa, noževi na sklapanje, tranzistor sa baterijama, telefonski imenik, perorezi, dugmad, kašike za cipele, folija sa osam tableta saridona, šrafciger, digitron, kutija tableta diklofan, baterijska lampa, kutija analgina, vizit-karte, amajlije”. Nađeno je i jedno rešenje o invalidnosti - ubice nisu imale dilemu, niko nije pošteđen.

Tako se predmet broj 247; 2B/A- 180, pod kojim su zavedeni pronađeni predmeti, smešta u istoriju (i pisana vežba iz istorije je pronađena, ocena nije zavedena).  

Film "Teret" dolazi u Srbiju novembra ove godine; tada će se već sve znati o sudbini Kosova (naravno, neće se znati ništa više od ovoga što je sada izvesno); antisrpski i autošovinistički projekat, kako su ga već ocenili oni koji ga nisu videli, dolazi na mesto zločina. Protiv čovečnosti.

Možda je, nakon paskvile pod naslovom Šamar srpskom narodu na Kroazeti, najrečitiji u osudi neodgledanog filma bio Glavonićev stariji i iskusniji kolega Dragoslav Bokan, legendarni zapovednik Belih orlova: “Pripadajući kinematografiji koja još nije snimila filmove o Jasenovcu i Jastrebarskom, ambiciozni mladi reditelj ide u drugu krajnost i realizuje priču o tobožnjim masovnim grobnicama Šiptara u Srbiji. Sledeće možemo da očekujemo srpski film o krajiškom granatiranju Zagreba, ili komediju o lažnom stradanju Srba u Jasenovcu”.

Možda ima mesta i za herojstva etničkih čistača u Hrvatskoj i Hercegovini.

A grobnice su, fakat, “tobožnje”, uprkos javnom iskopavanju, forenzičkoj analizi, predaji posmrtnih ostataka porodicama na graničnom prelazu Merdare. Ko kaže da su to dokazi, pitaju vlasnici dijagnoze.

EPOPEJA SRBIJANSKIH KONVOJA

Fond za humanitarno pravo zabeležio je imena 110 učesnika u ovom morbidnom državnom poslu - u Srbiji za prikrivanje zločina niko nije odgovarao, podsetio je u Sarajevu Nemanja Stjepanović, izvršni direktor Fonda.

Vlastimir Đorđević, zaslužni policijski general, meštar od hladnjača, rekao je pred Haškim tribunalom da ne zna gde su civili pobijeni; u Batajnici su otkrivena 744 leša kosovskih Albanaca, u Petrovom Selu najmanje 61 telo, a kod jezera Perućac nađena je masovna grobnica sa 84 tela. U masovnoj grobnici Rudnica otkrivena su još najmanje 52 leša (prema podacima Fonda za humanitarno pravo). Dugačak je niz toponima na kojima su ubijani civili, posebnu bezobzirnost srpske snage bezbednosti iskazale su tokom operacije ’’Reka”(opština Đakovica), a poznati su zločini nad porodicama Beriša (Suva Reka) i Bogujevci (Podujevo). Tokom višemesečnog divljanja ubijani su i deca, trudnice, osobe sa smetnjama u razvoju i starci, invalidi. U opštinama Kosovo Polje, Lipljan, Istok, Dečani, Srbica, Orahovac, Istok...

Božidar Protić, bivši vozač MUP-a, svedočio je u Hagu da je po naređenju policijskog generala Petra Zekovića (na slobodi) prevezao ostatke koji su bili u hladnjači potopljenoj u Dunav kod Tekije. Drugi kamion sa posmrtnim ostacima prevezao je iz Janjeva u Petrovo Selo, treći iz Kosovske Mitrovice u Petrovo Selo, a četvrti i poslednji put vozio je hladnjaču sa telima ubijenih iz Prištine u Batajnicu.

’’Prikrivanje leševa kao dokaza zločina naredio je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević”, presudio je Haški tribunal.

U beležnici policijskog generala Obrada Stevanovića koja je postala dokaz u Tribunalu, jedna zanimljiva stranica sa naslovom “Predsednik” krije ozbiljan pristup problemu viška leševa na terenu: “nema leševa, nema zločina”, “mučki rade na tom pitanju”, “oni će dokazima o zločinima da pravdaju agresiju”, “raščišćavanje”, “istovremeno čišćenje teritorija”, “kada dođe misija, biće nam teže” i “čišćenje terena najvažnije”.

NAJVAŽNIJE JE RAŠČIŠĆAVANJE - ZA DOSTOJANSTVO

Ko bi sporio da je najpraktičnije istovremeno čišćenje i raščišćavanje. Nema na tu temu mnogo toga (nema ništa!) da ospori aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić: "Nažalost, Miloševićeva verovatno dobra namera da zaštiti srpske interese, pretvorila se u dobrom delu u svoju suprotnost iz mnogo razloga, stranog faktora, slabe ekonomije u to doba...zato ne može da nosi zasluge, iako je nesumnjivo želeo dobro svom narodu", izustio je Aleksandar Vučić (Politika, 18. avgust).

Dijagnoza je jednako u pitanju, kao i u odgovoru, predsednik je dao kratku analizu Miloševićeve politike kad su ga podsetili na to da je “Milošević imao Gazimestan”, te upitali šta će on reći Srbima u Mitrovici”.

Milošević je, dakle, istorijski neupitan: "Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u 21. veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva.”

Bitke su se podrazumevale, kao i dostojanstveni nasrtaji na živote nemoćnih. Kako je apsurdno otvarati nova poglavlja. I kako nije apsurdno snimati filmove kakav je "Teret".