Disclaimer: Autorka teksta je pasionirani, višegodišnji aktivni nenavijač i nesimpatizer bilo kog kluba.

Valja krenuti od činjenica: u noći između 19. i 20. januara, dvocifren broj murala potpisanih sa Grobarski Treš Romantizam/ Grupa JNA, u različitim delovima grada – Dorćol, Palas i Vračar (pa čak i u Pančevu), prekrečeni su crnom bojom. Ono što je usledilo je neobično glasan lament nad uništenim radovima na mainstream informativnim portalima, čime su u bavljenje temom involvirani čak i oni tradicionalno nezainteresovani za bilo koju umetnosti-nalik disciplinu, a skloni click-bait naslovima. Kako to obično i biva sa senzacionalizmom, a kao što zenitisti opaziše iz sasvim drugih pobuda – forma proždire sadržaj – suštinskog bavljenja onim što ove radove čini značajnim nije bilo.

Manimo se na trenutak click-bait patetike i senzacionalizma i osvrnimo se na same radove i njihove tvorce. Serija uglavnom monohromatskih radova, portreta poznatih ličnosti koje prate prigodne poruke koje portretisanog na neki način vezuju za Partizan bila je zanimljiva mnogo pre spektakla uništavanja, ali iz razloga koji su retko isticani u tekstovima koji su njihovo pojavljivanje pratili u medijima. Za razliku od uobičajene estetike i ciljnih grupa navijačkih uradaka, ovi radovi su prvi koji su se umesto dečacima vratova progutanih ramenim mišićima, spremnim da na dugme skoče da pale ambasade, samim izborom portretisanih obratili „civilima“. Umesto uobičajene ikonografije kapuljača, štangli i zastava, pojavila su se lica ljudi koji su asocijacija na nešto drugo, što nikako nije deo regularnog navijačkog aksesoara na ovim prostorima: na građanske vrednosti. Upravo je to ono što je GTR murale na način koji nikako nije senzacionalistički čini vrednim pažnje: pristup koji označava javni korak udaljavanja od znaka jednakosti između pojmova navijač, nasilnik i nacionalista. Prvi put se, dakle, neka grupa navijača slikom oglašava na način koji je lišen nacionalnog predznaka, koji je pacifistički, a ne nasilno pacifikovan i koji je podjednako čitljiv i podjednako prihvatljiv i pohoditeljima tribina i penzionisanoj profesorki klavira.

Mapa lokacija na kojima su iscrtani GTR grafiti

Nekoliko meseci ranije, akciju krečenja fasade PMF-a, neformalnog, ali ipak tradicionalnog prostora delovanja uličnih umetnika, preživeo je jedino GTR rad – portret Edija Granta. U toj akciji nadležnih, pored bezbroj radova lokalnih umetnika nastradao je poveliki, i dodala bih, prilično vredan, rad francuske umetnice Kashink. Ipak, kako je jedna od fundamentalnih odrednica koje definišu uličnu umetnost i njena efemernost, nisu prolivane javne suze, ni umetnika, a ni širokih narodnih masa. C’est La Vie, to su pravila tog sporta, do sledećeg krečenja. Međutim, Edi je preživeo. Preživeo je i Cane, par desetina metara dalje. „Preživljavanje“ portreta, lično sam doživela kao dobar znak, kao dobijen poen u duelu protiv sila besomučnom gletovanja i krečenja koje su poslednjih par godina u Beogradu naročito poletne. Da li mi je krivo što hrpa dobrih, pa i puno boljih radova od GTR portreta nastrada u krečenjima – naravno, ali čini mi se da je stari recept reagovanja na realistički prikaz ljudskog lica sa izvesnom dozom poštovanja, pa makar i na nivou „ prepoznajem ko je, pa neću da diram“ urodio nekakvim plodom, što je ipak korak ka ukidanju uslovnog refleksa krečenja čim nije belo, a to je, reklo bi se, delom zasluga GTR portreta.

Možemo li u ovom slučaju govoriti o strit artu? U izvesnom, ali ograničenom smislu da, ali nikako ne treba izgubiti iz vida to što granice legitimnosti takve kategorizacije omeđava. Potpuno je neosporno da je slika, najčešće vrlo vešto izvedena, sredstvo kojim se GTR kampanja u javnom prostoru služi ono što čini umetnički aspekt čitave stvari. Način na koji radovi nastaju – samo-inicijativom grupe, bez podrške i amina institucija se takođe uklapa u ono što čini model funkcionisanja ulične umetnosti. Formalno su, dakle, ovi radovi legitimni primeri ulične umetnosti. Sa druge strane, baš one koja je, slutim, i razlog sistematske akcije uništavanja, ne treba izgubiti iz vida da je suštinska funkcija ove serije portreta navijačka propaganda. Cilj pojave potreta Duška Radovića u javnom prostoru dakle nije primarno slikarski omaž dragom pesniku, već repozicioniranje svega onoga što volimo kod Duška Radovića u kontekst koji vrednosti koje on predstavlja povezuje sa Partizanom. Ono što je često previđano, a čini mi se, najznačajnije u ovoj konstalaciji slika-poruka-značenja jeste upravo to što grupa ljudi koji imaju veze na navijanjem prvi put (ako izuzmemo režirano, no ipak neumesno i neuverljivo slanje poruke o otvaranju muzeja pristigle od „preko plota“ pre par godina) svoje prisustvo u javnom prostoru glasno obznanjuje oslanjanjem na građanske vrednosti umesto na desničarske ratne pokliče..

Snažniji lični utisak bljutavosti nego ova najsvežija, očigledno pažljivo planirana akcija mlaćenja crnim valjkom preko tuđih radova, na mene su ostavile značajno starije svastike i naci-pesmarica ispisana preko lica Džordža Orvela u Bezistanu, koji je takođe deo GTR serije. To je direktno usmeren udarac na ono što Orvel predstavlja, a što je u direktnoj koliziji sa tradicijom navijaštva u nas. Čak ni epske rasprave sa vrlo dragim, mislećim prijateljem koji, rekla bih, iskreno veruje u mogućnost ne-desnog i civilizovanog navijanja ovde i sada nikada me nisu ubedile u to da aktivno navijanje za bilo koga ovde i sada, imajući u vidu iskustvene dokaze političke instrumentalizacije, jednoumlja, desničarenja i on day-to-day basis nasilja, može biti ok. Ipak, istupanje u javnost jedne grupe ljudi koji se deklarišu kao navijači bilo čega, u Srbiji 2018. uz poruku „Smrt fašizmu“ prijatno je osvežavajuće, posebno kada dolazi iz dela vidokruga nastanjenog populacijom koja sve što ima veze sa antifašizmom tretira ili kao nepostojeće ili štanglom.

Nema potrebe da se bude zaluđeni sakupljač i čitač zidnih koještarija da bi se došlo do zdravog zaključka da je uzeti valjak i redom krenuti njime po tuđim radovima čin prilično bezidejne i destruktivne demonstracije moći, koja u kontekstu ovdašnjih navijača uvek smrdi na nasilje. Dakle, iako je fokus medijske priče o incidentnoj noći uglavnom na skrnavljenju slika dragih zaslužnih građana, čini se da je u biti konkretne akcije nešto mnogo, mnogo prizemnije - zapišavanje tuđeg ćoška. Kao verovatno i svako drugo čeljade koje je svoje vreme do praga tridesete odživelo u Srbiji, i ja u svom svesnom biću baštinim paranoičnog pesimistu u olimpijskoj kondiciji. Nadam se da su valjke u rukama imali tek klipani sa manjkom veštine da nečim podjednako efektnim pregaze postojeće portrete, a ne ekipa kojoj egzotično „Smrt fašizmu“ para uši. To bi onda bio sasvim drugi sport.