Predstavnici dve škole mišljenja, Ali Abunimah i Alan Deršovic, postavila su veoma ozbiljno pitanje vezano za tvrdnju koja se iz dana u dan ponavlja o bombama na Bostonskom maratonu: da je to, naime, bio teroristički akt. 

Deršovic je na Radiju BBC u subotu naglasio da motiv još nije poznat i dodao: "Nije čak jasno da li se ovo po saveznom statutu o terorizmu uopšte može tako kvalifikovati.”.Abunimah je napisao odličnu analizu u kojoj se pita da li se napad uopšte uklapa u definiciju američke vlade o “terorizmu”, beležeći da “apsolutno nema dokaza da su osumnjičeni za bombe u Bostonu  ponašali ‘u svrhu ostvarenja političkih ili društvenih ciljeva’ ili da je njihov navodni čin imao za nameru “da utiče na podsticanje ili pravac delovanja koji vodi ka političkom ili društvenom cilju”. 

Ćak je i bivši zamenik direktora CIA Filip Mad, rekao za Fox da u ovom trenutku napad u Bostonu deluje više kao obično kriminalno delo, a ne kao teroristički čin. 

Poslednje dve godine, građani SAD su svedočili najmanje trima epizodama masovnog, neselektivnog nasilja koje je ubilo više ljudi nego napad u Bostonu:  pucnjava Džereda Lognera u Tuksonu u kojoj je ubijeno šest, a ranjeno 13 ljudi; pucnjava u bioskopu Aurori u kojoj je Džejms Holms ubio 12, a ranio 70 ljudi i pucnjava u osnovnoj školi “Sendi Huk”, u kojoj je Adam Lanza ubio 26 ljudi od čega je čak 20 dece. Reč “terorizam” skoro nikada nije upotrebljena da se opišu ovi masakri nedužnih ljudi, i niko od počinilaca nije optužen za zločine povezane sa terorizmom. 

Deceniju ranije, dva srednjoškolca u Koloradu, Erik Heris i Dilan Klebold, puškama i bombama su ubili 12 đaka i profesora i skoro niko ni to nije nazvao terorizmom. 

Međutim, u slučaju Bostona, dešava se upravo suprotno. Otkad je otkriven identitet osumnjičenih, reč “terorizam” koriste skoro svi koji žele da opišu šta se desilo u Bostonu. Nakon što se u početku suzdržavao (što je pohvalno), predsednik SAD Barak Obama je izašao pred javnost i rekao ”istražićemo bilo kakvu moguću udruženost koju su ovi teroristi možda imali” i onda je dodao: "u ponedeljak je u terorističkom činu ranjeno desetine i ubijeno troje ljudi na Bostonskom maratonu”. Ali, kao što Abunimah primećuje, ne postoji ni jedan dokaz da je bilo koji od dvojice osmnjičenih imao bilo kakve kontakte ili bio umešan u rad bilo koje poznate terorističke organizacije. 

Što je još znakovitije, nema nikakvih dokaza, makar ne javnih, o mogućem motivu napada. Obama je, u obraćanju naciji nakon što je Džohar Carnajev uhapšen u petak uveče, rekao da “večeras još ima mnogo neodgovorenih pitanja i uključio ovo među ta “neodgovorena pitanja”:” Zašto se mladi čovek, koji je odrastao i školovao se ovde, kao deo naše zajednice i zemlje, odlučio za ovakvo nasilje”. 

Opšti princip u ovom slučaju bi trebao biti da Džohar Carnajev ima pravo na pretpostavku nevinosti dok se ne dokaže da je kriv. Kao što su mnogi slučajevi do sada dokazali – od optuženog ali oslobođenog “napadača antraksom” Stivena Hatfila, preko takođe optuženog, ali oslobođenog “bombaša” na Olimpijskim igrama u Atlanti Ričarda Džula pa do desetina, ako ne i hiljada zatočenika u Gvantanamu koji su optuženi da su “najgori među najgorima”, ali nisu osuđeni ni za šta – ljudi koje su vlade i mediji optužili, uglavnom su potpuno nevini. 

Dokazi koje mediji prezentuju nisu zamena za one koji se iznose u krivičnom postupku i na suđenju. 

Mimo svega toga, izgleda da ni oni koji pretpostavljaju da su braća Carnajev krivi,  nemaju osnovu da ih optužuju za “terorizam” na način koji bi ovaj napad vrlo konkretno odvojio od slučajeva iz Aurore, škole “Sendi Huk”, Tucsona i Kolumbajna. Jedino što znamo o ovoj dvojici mladića jeste da su muslimani i da je stariji brat očigledno gledao neke ekstremističke snimke na YouTubeu i bio osumnjičen za verski esktremizam od vlasti u Rusiji (suprotno tome, svako ko je znao mlađeg brata je govorio da nikada nije ispoljavao nikakve ekstremno političke i verske stavove). Kao što ie Obama sam rekao “Mi ne znamo šta ih je motivisalo”. 

Svakako je moguće da se ispostavi, ako se utvrdi da su krivi, da je njihov primarni motiv bio politički ili verski. Ali isto tako je moguće da se to ne desi: da bude u pitanju kombinaciju mentalnog poremećaja, društvenog otuđenja ili neki drugi unutrašnji poremećaj i bes koji je nepolitičke prirode.  Dok se ne sazna motiv kako ovo uopšte može da se zove terorizmom? Da li se čin nasilja može proglasiti terorizmom ne znajući motiv?

Ovo je mnogo više od semantičkog pitanja. Da li nešto jeste ili nije terorizam povlači za sobom ozbiljne političke implikacije i pravne posledice. Reč “terorizam” je u ovom trenutku, najmoćnija u našem političkom rečniku: ona zaustavlja debate, povećava strah i opravdava skoro sve što Vlada odluči da radi u to ime. Teško je ne posumnjati da je jedina stvar koja razlikuje bostonski napad od Tucsona, Aurore, “Sendi Huk” i Kolumbajna (a da ne govorimo o američkim napadima u Bagdadu i masovnim ubistvima u Faludži) ta da su osumnjičeni muslimani, a drugi nisu. Kao i obično – terorizam u američkom diskursu znači: nasilje muslimana protiv Amerikanaca i njegovih saveznika. 

Za manipulaciju reči “terorizam” pogledajte ovde.

DODATAK: 

Bio sam gost u “Democracy Now” i raspravljao sa učesnicima baš o ovoj temi. Pisac i politički komentator Endrju Salivan, u svom borba-protiv-džihada fazonu, ustvrdio je, za razliku od predsednika Obame, da on tačno zna zašto su braća Carnajev napala Boston. “Naravno da je u pitanju Džihad”, objavio je. Zatim me optužio da  “skrećem u levo-liberalnu samoparodiju" jer sam izjavio da nedostaju dokazi da bi se iznosila takva tvrdnja. 

Ali umesto da pokuša da opovrgne moju izjavu, on je odlučio da demonstrira svoju istinu. Jedini dokaz na koji je mogao da se pozove jeste da je stariji brat Tamerlan prihvatio radikalni islam, što sam već pomenuo. Ali, očigledno, nije isto ako se dokaže da je počinilac ubistava musliman i dokazivati da je islam bio glavni motiv za nasilje (kao što agresivni napad Džordža Buša na Irak nije bio obnovljeni krstaški pohod, napad Timotija Mekveja nije bio dokaz nasilja IRA-e, a masovna ubistva homoseksualca Endrjua Kunana nisu dokaz da  homoseksualnost potiče na nasilje). Islam ili neke slične političke ideologije možda jesu motivisale Tamerlana, kao što sam već naveo, ali možda i nisu. Morate imati dokaz za motiv. Ne možete tek tako nešto izjaviti i očekivati da to svi prihvate i u to poveruju. Posebno, ako tvrdite da je ovo terorizam, a Aurora, Sendi Huk i Kolumbajn nisu, morate dokazati “politički ili društveni cilj” koji je nasiljem trebao biti promovisan: šta je ovde bio politički ili društveni cilj? Endrju nema pojma. 

Ali ovo dokazuje da “terorizam” zapravo nema nikakvo drugo značenje sem “musliman koji počini nasilje protiv Amerikanaca i njihovih saveznika”, dakle, čim musliman počini nasilje, to se automatski proglašava terorizmom iako se to ne dešava u sličnim slučajevima koje su počinili nemuslimani. U tome je stvar. 

Endrjuova najbizarnija izjava je “da li se Glen pita zašto je Tamerlan mislio da je u redu da tuče svoju ženu, od koje je zahtevao da pređe na islam?”. U slučaju da Endrju ne zna, porodično nasilje u SAD je u ozbiljnom porastu, i sve više muškaraca koji zlostavljaju svoje žene zapravo nemaju veze sa islamom. Ali ipak, ovakvom tvrdnjom Endrju jednostavno pretpostavlja da loš čin muslimana, čak ako ga čini većina nemuslimana, jednostavno mora biti povezan sa islamom iako nema dokaze za to. 

Ova iracionalna, nedokazana pretpostavka koju Endrju tako savršeno ilustruje u ovom slučaju, je upravo ono što sam pojašnjavao i pobijao. I pomalja svoju ružnu glavu samo kad je musliman u pitanju. 

The New York Times je objavio da su “zvaničnici SAD izjavili da je povećana mogućnost da su dvojica braće delovala samostalno ali tražimo bilo kakvu naznaku da ih je neko instruisao ili motivisao”. Takođe su objavili da je “FBI poveo međunarodnu istragu u potrazi za motivom”. Nema potrebe da FBI traži motiv. Dovoljno je da razgovaraju sa Endrjuom Salivanom. On ga je već našao. 

Sve u svemu, ni predsednik ni FBI, prema njihovom priznanju, ne znaju motiv ili imaju bilo kakvih dokaza da bi potkrepili svoje izjave, ali Endrju Salivan, zajedno sa hordama drugih urla “terorizam” i “džihad”, insistirajući da oni znaju. To je posebna vrsta iracionalnosti koja jedinstveno oblikuje američki javni diskurs po pitanju muslimana.