Umetnost je često prethodila sveukupnom razvoju, ali i savezima među društvima, tako da verujem da, ako nema političkog uplitanja, čak i u slučaju između naša dva društva, umetnost će prethoditi političkim procesima.
To se odvija u našim svakodnevnim životima, jer mi na umetničkoj sceni Balkana imamo mnogo toga zajedničkog. Kao takvi, na međunarodnim izložbama u inostranstvu umetnici sa Balkana uvek se drže zajedno. Na taj način otvaramo put za prevazilaženje predrasuda i mržnje između balkanskih društava, iako je gotovo nemoguće učiniti više kada volja donosilaca odluka nedostaje, ukazuje Alban Muja, istaknuti kosovski umetnik, u intervjuu za Danas.rs u okviru projekta Druga strana Kosova.
Alban Muja je rođen u Mitrovici na Kosovu 1980. godine. Trenutno živi u kosovskom glavnom gradu Prištini, gde je završio Fakultet likovnih umetnosti. Njegov rad pokriva širok spektar medija, uključujući video instalacije, kratke filmove, dokumentarne filmove, crteže, slike i predstave, a široko je izložen na međunarodnom nivou, pa ga zato očekuje i svečano otvaranje kosovskog paviljona pod nazivom „Porodični album“ 9. maja u Arsenalu, u Veneciji.
Projekat „Druga strana Kosova“ ima za cilj da približi kosovskoj i srpskoj javnosti informacije koje nisu plasirale političke elite, ni s jedne strane, već nezavisni građani i ima za cilj povezivanje kosovske i srpske kulturne scene koja je nedovoljno zastupljena u medijima.
Pitanja novinara Danasa
* U čemu nalazite inspiraciju?
Muja: Poslednjih godina, na moje radove, u velikoj meri su uticali procesi društvenih, političkih i ekonomskih transformacija na Kosovu i u regionu. Pokušao sam da istražim i istorijske i društveno-političke teme, kao i da ih povežem sa svojom pozicijom danas na Kosovu. Više verujem u istraživanje različitih tema nego u inspiraciju, ali ako bismo već upotrebili reč „inspiracija“, onda ona dolazi iz mesta u kome se živi i suočava sa svakodnevnim životom. To je inače, moj glavni fokus, u proteklih nekoliko godina, koji ostvarujem putem različitih medija.
* Pročitala sam da na Vaš rad utiču društveni i politički procesi transformacije, možete li opisati alate koje koristite i način na koji stvarate umetnost? Šta kritikujete i za šta se zalaže Vaša umetnost?
Muja: Političke, ekonomske i socijalne transformacije dešavale su se na Balkanu u poslednjim decenijama, pa tako i u mojoj zemlji, na Kosovu. Konačno smo slobodni, stoga smatram da kao umetnici ne možemo ostati ravnodušni i da se ne bavimo tim temama, jer čak i da se ne bavimo njima, one bi se bavile nama i našim svakodnevnim životima. Kritičari su često doživljavali te radove i procese kroz koje smo prolazili kao politički angažovane, ali ja i dalje smatram veliki deo tih projekata za humane, ljudske projekte.
U prethodnim projektima pokušavao sam da držim određenu distancu od sopstvenog iskustva koje sam stekao u detinjstvu i iskustva moje porodice, fokusirajući se umesto toga na posledice koje su usledile nakon završetka rata na Kosovu. Svakojake istorije – moje lične ili one koje su ljudi oko mene iskusili – bile su one s kojima sam se bavio, zato što mi kao društvo nismo imali normalnu prošlost, kao druge nacije širom sveta, jer smo se suočili sa nedostatkom najosnovnijih stvari u životu.
Često sam iz trenutne pozicije pokušavao da detaljnije proučim takve teme. Pitanja poput nedostatka normalnog obrazovanja, jer, kao što je poznato, moja generacija – zajedno sa nekoliko drugih generacija na Kosovu, obrazovanje je sticala tokom „paralelnog sistema“, učeći u kućama-školama, koje su u to vreme, od strane režima, bile posmatrane kao „ilegalno obrazovanje“, zato što smo želeli da se obrazujemo na našem jeziku. Druga tema je bila onemogućenost da se direktno kontaktiraju članovi albanskih porodica koji žive sa druge strane albansko-jugoslovenske granice. Odsustvo državnih institucija, koje vas tretiraju isto kao što tretiraju građane drugih nacionalnosti, nedostatak medija na sopstvenom jeziku za vreme odrastanja i u vreme tinejdžerskih godina. Sve je to moralo ilegalno da se radi.
Verujem da o ovim temama treba diskutovati tiho i bez emocija. Kao dete koje je iskusilo rat i izbeglištvo, u početku nisam bio svestan onoga kroz šta smo prolazili. Nekog nekog vremena, pokušao sam nepristrasno pristupiti političkim, ekonomskim i društvenim promenama, koje su nama bile pozitivne. Često sam to činio kroz imena dece na Kosovu, jer su ona, u zavisnosti od načina života i političkih pozicija, ukazivala na situaciju. Ako pogledamo osamdesete, imena se uglavnom odnose na nedostatak slobode, nedostatak mogućnosti za obrazovanjem, nedostatak mogućnosti upotrebe maternjeg jezika, ponosa zastave, pa su i imena prilagođena ovim fenomenima. Politička i ekonomska transformacija uočljiva je u davanju imena deci.
* Ako ne grešim, izlagali ste u Novom Sadu. Da li ste izlagali u Beogradu? Ako ne, da li biste hteli i kakav je Vaš utisak o odnosima između kosovskih i srpskih umetnika?
Muja: Bio sam jedan od umetnika koji su učestvovali na izložbi u Novom Sadu, pod nazivom ‘Izuzetak’. Prošla je dobro, uz razne debate ali generalno dobre. Nakon toga ista izložba je bila planirana u Beogradu, nikada nije otvorena zbog protesta i reakcija, ali i zato što su nacionalističke grupe u Beogradu uništile deo izložbe. Bila je to dobra ideja, da četiri kustosa iz Beograda i Novog Sada naprave saradnju između umetničke scene Srbije i Kosova. Međutim, grupa ljudi to nije želela, intervenisali su i zaustavili otvaranje, pa čak i uništili umetničko delo. Cela ideja je zapravo započeta dok sam bio u umetničkoj rezidenciji na Kuda.org, u Novom Sadu, gde sam se dobro proveo i upoznao sa stvarnošću. Tako smo započeli saradnju, ali su je drugi zaustavili.
Poslednji put kada sam bio u Beogradu, u decembru 2017. godine, takođe sam učestvovao u diskusiji o (nedostajućoj) saradnji između dve umetničke scene, koju je organizovao Centar za kulturnu dekontaminaciju, 20 godina nakon izložbe „Pertej“ (Beiond), koju je sa kosovskim umetnicima organizovala ista institucija. Bilo mi je indikativno to što se razgovaralo o svemu osim o tome šta se dogodilo devedesetih godina na Kosovu. Istog dana, ponovo je otvoren Muzej savremene umetnosti u Beogradu. To sam doživeo kao dobru vest za umetničku scenu celog regiona. Međutim, tu su se našli umetnici i reditelji umetničkih institucija iz svih delova regiona – osim sa Kosova. Verujem da ove mentalitete treba prevazići i saradnja treba da počne – ne zaboravljajući prošlost, već gledajući u budućnost. Pre nego što dođe do takve saradnje, greške koje su napravljene u prošlosti treba da budu prihvaćene, jer ne znam u kojoj meri su vaši čitaoci i umetnička scena uopšte informisani, ali i danas, čak i nakon 20 godina, svi artefakti iz Muzeja Kosova koji su 1999. godine konfiskovani od strane Miloševićevog režima, još se nalaze u Beogradu, a vlasti tamo nemaju ni najmanje volje da vrate ove predmete kući gde pripadaju. Moraju se dogoditi saradnje, ali one moraju biti poštene i prošlost mora biti priznata. To uključuje i izvinjenja za sva nedela koja su počinjena nevinim ljudima.
* Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?
Muja: Kao što sam ranije rekao, najvažnije je da Srbija objektivno prihvatiti činjenice o stvarnosti koja se dešavala u prošlosti. Bez tog prihvatanja biće ogromnih problema u napretku i normalnim odnosima između Srbije i Kosova. Ne može biti napretka sve dok smo neiskreni u odnosu na prošlost i pokušavamo blokirati jedni druge, sada i za budućnost. Ponovo ću reći: odnosi između pojedinih umetnika su korektni i respektabilni, posebno oni koji svoje radove predstavljaju u inostranstvu, ali to bi trebalo izvesti i u drugim oblastima.
* Kako ocenjujete proces normalizacije koji trenutno vode vlasti u Prištini i Beogradu?
Muja: Mislim da je od samog početka bilo problema. Čak ni oni dogovori koji su napravljeni nisu imali odgovarajuću implementaciju i često su bili štetni za obične ljude. Na primer, jedan od sporazuma postignutih u procesu međunarodnih pregovora o posredovanju bio je o slobodi kretanja, nešto što bi trebalo da bude fundamentalno. Ovaj sporazum omogućava građanima Kosova da putuju kroz Srbiju samo automobilom ili autobusom. Ako želim da putujem u Srbiju ili iz Srbije avionom ili čak vozom, to mi nije dozvoljeno, a za putovanje automobilom moram da kupim privremene tablice. Ja to ne vidim kao proces normalizacije, već kao komplikaciju. Trebalo bi sklopiti sporazume za naša društva, a ne za političke dobitke pojedinaca, jer smo mi ti koji su povređeni u takvim situacijama. Verujem u normalizaciju, ali moraju postojati jake međunarodne garancije, uz garancije manjinskih prava, kako na Kosovu tako i u Srbiji. Prošlost nas je naučila da ako se različite grupe ljudi u društvu ne tretiraju jednako, to se vraća da nas progoni.
* Da li je moguće da proces normalizacije odnosa Kosova i Srbije okončaju političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba devedesetih godina?
Muja: Čini se da ćemo imati manje-više iste političke elite na vlasti, ili njihove naslednike. Ponekad se čini da su neki od ovih političara otvoreniji i spremniji da rade na normalizaciji, ali često vidimo ista lica u pozadini. Verujem da, pre svega, društva treba da se razvijaju i da biraju prave vođe. Bez toga se teško vidi napredak. Veoma je teško napredovati dok postoje ljudi koji pokušavaju da stvaraju politiku čak i sa telima ljudi nestalih tokom rata, a Kosovo ima veliki broj njih. Pre nekoliko dana čuo sam izjavu vašeg predsednika, koja me je podsetila na poznatu nacionalističku retoriku iz 1990-ih. On je rekao da se nada da će uskoro Kosovo dobiti viznu liberalizaciju, pa će veliki broj Kosovara napustiti zemlju i zaustaviti stanovništvo na Kosovu. Verujem da su takve izjave štetne i skandalozne, jer moramo uvideti kako da normalizujemo naša društva, a ne da unosimo još više mržnje. Nadam se da će, uz pritisak međunarodne zajednice, političari koji su sada na vlasti na obe strane doći do dogovora. Ne mogu da vidim drugi put za Kosovo i Srbiju, jer moramo sarađivati jedni s drugima, i nema drugih pozitivnih scenarija osim da idemo napred zajedno sa drugim evropskim društvima. A mislim da za njima zaostajemo daleko.
Pitanja umetnika Vladimira Nikolića:
* Koliki deo svoje umetničke produkcije realizujete na Kosovu?
Muja: Većina mojih projekata se realizuje na Kosovu i sa timom sa Kosova, osim nekih specifičnih projekata, i onda kada sam privremeno boravio van Kosova. Verujem da mi kao umetnici moramo reagovati na to gde živimo sa fokusom na istraživanje. Istraživanja su me često slala van Kosova, ali u većini slučajeva naše umetničke „akcije“ dolaze odavde.
* Sa kojom ex-Yu scenom imate najviše kontakta?
Muja: U svim zemljama bivše Jugoslavije imam mnogo kontakata, posebno sa umetnicima, kustosima i drugim ljudima koji dolaze iz sfere umetnosti. Veliku saradnju sam imao u Sloveniji, posebno u Ljubljani, ali i u Hrvatskoj. To su bila prva mesta u regionu koja su otvorila svoja vrata za moje izložbe i druge prezentacije. Oduvek govorim da bi bez podrške ove dve umetničke scene meni bilo mnogo teže. Međutim, manje imam iskustva u drugim zemljama bivše Jugoslavije.
* Šta je najviše uticalo na Vašu odluku da ostanete u Prištini pored toliko prilika da se smestite u neki udobniji deo sveta od ovog našeg?
Muja: Posao koji obavljam ovde ne tera me da ne razmišljam o napuštanju Prištine, jer je većina mojih projekata vezana za Kosovo. Možemo mnogo da putujemo, ali na kraju moramo da se vratimo i reagujemo ovde. To je manje-više moj slogan kada razgovaram sa mlađim umetnicima ili sa mojim učenicima. Razmišljao sam o promeni okruženja nekoliko puta, posebno kada sam bio izvan Kosova duže vreme u različitim rezidencijama, jer sam već duže vreme bio pola godine na Kosovu, a pola godine izvan njega. To mi je bilo veoma prijatno iskustvo i pomoglo mi je u radu. Kako sa Kosova, tako i iskustva i uticaji iz inostranstva pomažu. Ne kažem da ću zauvek ostati na Kosovu, jer sve zavisi od posla, ali za mene je do sada realizacija projekata bila mnogo lakša ovde. Iako postoje izazovi za umetnika koji živi u malom mestu, verujem da sam za sada zadovoljan životom u Prištini i čestim radnim putovanjima.
Pitanja sa društvenih mreža:
* „Neka umetnost uništi barijere između ljudi“, kaže jedan od komentara, šta mislite o tome? Verujete li da umetnost može učiniti više dobra za ljude nego što to može politika i zašto?
Muja: Pročitao sam neka od pitanja u komentarima i ovo je bilo jedno od onih koje mi se svidelo, za razliku od nekih neprijatnih pitanja, koja se nalaze u odeljku pod nazivom „Druga strana Kosova“. Imao sam mali problem sa temeljnim razumevanjem naslova ovog odeljka. Istina je da smo, kao i svako drugo društvo, multidimenzionalni, međutim, pitam se: koja je „prva strana Kosova“? Ona o kojoj svakodnevno slušamo u medijima u Beogradu i ona koju su kosovski Albanci i Kosovari generalno navikli da čuju?
Sada, da odgovorim na pitanja čitalaca – umetnost je često prethodila sveukupnom razvoju, ali i savezima među društvima, tako da verujem da, ako nema političkog uplitanja, čak i u slučaju između naših dvaju društava, umetnost će prethoditi političkim procesima. To se odvija u našim svakodnevnim životima, jer mi na umetničkoj sceni Balkana imamo mnogo toga zajedničkog. Kao takvi, na međunarodnim izložbama u inostranstvu umetnici sa Balkana uvek se drže zajedno. Na taj način otvaramo put za prevazilaženje predrasuda i mržnje između balkanskih društava, iako je gotovo nemoguće učiniti više kada volja donosilaca odluka nedostaje.
* Kako se odvijaju pripreme za Bijenale u Veneciji?
Muja: Možete zamisliti koliko je bitno biti deo Venecijanskog bijenala. Predstavljanje sopstvene zemlje, osim užitka, daje vam i veliku odgovornost, jer ne predstavljate samo sebe i svoje ime, već i mesto iz koga dolazite, vašu naciju. To je bio glavni fokus i predstavljao je najveći zadatak tokom priprema. Ova prilika me čini veoma srećnim, ali me je faza pripreme učinila mnogo svesnijim važnosti deljenja ličnih iskustva s publikom Venecijanskog bijenala, iz razloga što, barem za vreme prezentacija, možemo biti jednaki sa drugim državama (u smislu prezentacije). Imamo odličan tim i imali smo punu podršku Ministarstva kulture, što je pomoglo. Međutim, sam projekat je bio veoma izazovan. Zahvaljujući našem timu, komesaru Arti Agani, kustosima Vincetu Honoreu i Anji Harrison, i mnogim drugima koji rade u paviljonu, mislim da ćemo uspeti i nadam se da ćemo imati dostojanstvenu prezentaciju.
* Šta za Vas znači biti umetnik na Kosovu?
Muja: Biti umetnik sa Kosova je izazov, kao na celom Balkanu, jer se umetnost u društvu često ne smatra prioritetom zbog fundamentalnih problema. Mora se priznati da postoji podrška za određene projekte, ali postoji nedostatak umetničkih tržišta, posebno kolekcionara umetnina i komercijalnih galerija koje uvode i prodaju dela umetnika. Ovaj fenomen nije prisutan isključivo na Kosovu i Balkanu, već i izvan njega, ali u našem regionu je to očiglednije. Ono što nas izdvaja u regionu svakako je ogromna količina originalnih i zanimljivih tema, samo treba da pronađemo načine da na njih ukažemo. Zapad ima nešto svoje, ali i mi imamo nešto.
Povezani članci
Nurkolari: Nada u mladim političarima neopterećenim prošlošćuNa Kosovu ne postoji „jugonostalgija“